Политичке династије и Србија

Ако ти је деда био конгресмен и твоје шансе да се нађеш у Конгресу веће су за 28.000 пута него обичних смртника, показало је једно истраживање објављено у „Њујорк тајмсу”. Можда у Србији тај проценат није исти, али је формула за успех идентична. Деценије иза нас показују да је презиме на гласу кључ који сва врата отвара. Речју, статус је наследна појава.

Презивати се Буш, Клинтон или Кенеди у Америци је нешто што је сваком члану ових политичких династија улазница у клуб политичке и економске елите баш као што је у Србији била велика предност ако си носио презиме Минић, Ђилас, Тадић, Марковић, Стамболић, у Хрватској Туђман, у Босни Изетбеговић или Поздерац, а у Словенији Церар. Довољно је било и бити им бар близак сродник, кум или пријатељ. Правила су и данас иста.

Добар политички педигре носио је са собом многе привилегије, почев од школовања на престижним светским универзитетима до брзог и лаког напредовања на друштвеној лествици. И очеви и деца знали су и те како добро да се прилагоде времену у коме живе, односно, како би се то модерним речником казало, мејнстрим идејама.

У каквој су вези левичарски покрет, комунизам и демократија или неолиберализам? Можда звучи чудно, али у родбинској. Наиме, првоборци комунизма одгајили су првоборце демократије и неолиберализма.

Истраживање из 2003. године посвећено родослову југословенских и српских политичара показало је, како каже Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, да међу члановима политичке елите нема оних који су потекли из нижих друштвених слојева. По правилу, на политички положај долази се из редова виших друштвених класа, нарочито из стручних кругова.

Чињеница је, објашњава социолог Владимир Вулетић, да су потомци припадника виших друштвених слојева, чим се мало стабилизовао поредак у бившој Југославији, имали много веће шансе да се попну на друштвеној хијерархији.

То је последица две чињенице. Једна је да су им, наравно, на располагању биле најбоље школе. А, уколико то немате, мале су шансе да освојите богзна какве положаје. Још важније је оно што се назива социјални капитал. То су људи који су одрастали, који су се играли и дружили с људима који су потом били утицајни. Те везе и познанства која су они имали веома су важни. У таквом окружењу стичу се манири и наравно није исто да ли одрастате у кругу људи који чине дипломатски кор или у у радничкој породици”, каже Вулетић и додаје да се тако стиче и одређена култура понашања, што некога напросто препоручује уз то што му се отварају многе прилике за напредовање.

Док је његов отац Иво, како га је описао Радивој Цветићанин, новинар и бивши дипломата, „деценијама служио као Титов амбасадор у самим политичким центрима света”, а „познаваоци дипломатских прилика Титове епохе никад га, на пример, не би изоставили из ’ол старс’ екипе’”, дотле је Иван Вејвода неизоставно име међу српским европејцима данашњице. Вејвода млађи, садашњи потпредседник немачког Маршаловог фонда, а пре тога извршни директор Балканског фонда за демократију, матурирао је у енглеској гимназији у Паризу (1968), где му је отац службовао као амбасадор СФРЈ у Француској. Дипломирао је политичке науке на париском Институту за политичке студије. Стога многима нису нелогично звучале гласине да је виђен за шефа дипломатије када се формирала актуелна Влада Србије пре годину дана, што је он негирао, подсетивши да је наводно био „у игри” и 2007. и 2012.

Вук Јеремић се, за разлику од Вејводе, нашао у тој улози. И он има порекло на коме је могао да гради своју политичку каријеру.

Можда би присећање на Нурију Поздерца, потпредседника Првог заседања АВНОЈ-а, или пак Хамдију Поздерца, некадашњег председника Председништва БиХ, могло да делује као враћање у далеку прошлост, али спомињање њиховог потомка Вука Јеремића, могућег наследника Бан Ки Муна, свакако је поглед у будућност. Потомак једне од најугледнијих комунистичких породица из БиХ, које босански медији воле да називају „Бошњачки Кенедији”, није ништа мање амбициозан ни продоран од својих предака. Напротив. У томе их је увелико надмашио не задовољивши се каријером локалног карактера.

У једној биографској препоруци као студент написао је да намерава да до 35. године докторат наплати у Лондону, Њујорку, Токију, „вршећи сурово капиталистичко израбљивање на берзи”, а после, како је написао, бавиће се хуманитарним радом, „посматрањем птица и филателијом, паралелно с држањем знатног дела деоница ’Плејбоја’ и портфељом министарства за истраживање руда и губљења времена у Влади Србије”. Он не само да није губио време у Влади Србије већ је своју каријеру министра спољних послова заменио функцијом председавајућег Генералне скупштине УН, а сада је рад да, иако је тек напунио 40, своју каријеру крунише местом челног човека УН.

Истакнути функционер Српске напредне странке, некадашњи спољнополитички саветник председника Србије, а данас директор Канцеларије за КиМ, Марко Ђурић, потомак је једног од најугледнијих српских предратних политичара. Наиме, брат његовог прадеде по мајци био је чувени Никола Пашић, дугогодишњи председник владе Краљевине Србије. Ђурићев деда Најдан Пашић био је истакнути друштвени и политички теоретичар, један од оснивача . Ђурић је врло млад ушао у политику, с 26 година је постао један од оснивача СНС-а.

Иако је Радомир Николић приступио странци коју је основао његов отац Томислав још 2009. године, најшира јавност није знала да старији син председника Српске напредне странке има веће политичке амбиције. Практично, одласком Томислава Николића са чела партије, његов син почиње да се пробија на страначкој лествици што је у делу јавности протумачено као покушај председника Србије да преко сина сачува контролу у партији.

После партијских функција које су му повераване, од председника општинског одбора у родном Крагујевцу до председника Извршног одбора партије где се показао као човек који је у стању да изађе на крај с непослушним страначким кадровима, Николић јуниор је дочекао и да добије одговорно место градоначелника Крагујевца.

Чланови једне партије били су и Љубомир и Борис Тадић. Отац је био међу оснивачима Демократске странке, а његов син је петнаест година касније дошао на њено чело. Тадић старији био је филозоф и академик, у младости ултралевичар, члан Савеза комуниста. Крајем шездесетих нашао се у групи првих дисидената комунистичког режима док су га у зрелим годинама због ставова против америчке политике и Хашког трибунала етикетирали као ултрадесничара.

Међутим, када је Борис 2004. изабран за председника Србије, његов отац је објашњавао да се њих двојица политички разликују. Како је рекао, „старији је социјалдемократа, а млађи је за демократски либерализам”. Борис је, пак, објашњавајући свој однос са оцем, 2012. године рекао да га он „нон-стоп саветује” те да се целог живота договарају око тога шта треба чинити. „Мој отац је остао у пољу науке, док сам се ја определио за политичку арену. Како су то два поља која се међусобно прожимају, он ми је много пута у животу помогао…”.

И у Партији уједињених пензионера Србије отац и син су дуго година радили раме уз раме. Милан Кркобабић наследио је прошле године оца Јована на месту председника странке. До очеве смрти млађи Кркобабић је био потпредседник странке и најзначајнији очев сарадник.

За разлику од њега, све до смрти оца 2010. године, Олгица Батић није била политички активна или бар није била позната широј јавности. Њен отац Владан Батић био је двехиљадитих један од најпознатијих српских политичара, оснивач Демохришћанске странке Србије. Иако такорећи политички натуршчик, Олгица је 2011. године успела да се избори за место председнице ДХСС-а. Врло брзо се снашла у новој улози и на изборима 2012. године била део Тадићеве коалиције „Избор за бољи живот”.

Ни лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак није без политичких корена. Његов отац Милан је био градоначелник Новог Сада, а први таст Живорад Жика Берисављевић, амбасадор СФРЈ у Лондону и креатор војвођанске политике до „јогурт револуције” 1988. године. На прозивке да своју политичку каријеру може да захвали управо тасту Жики Легенди, Чанак је одговарао да је то смешно.

„Кад се догодила окупација Војводине или, како је други зову, антибирократска револуција, сва врата су ми била затворена због брака са Жикином кћерком. Зато сам почео да се бавим политиком као видом самоодбране”, тврдио је Чанак.

Има доста појединачких случајева политичког наслеђивања партије, али број таквих људи у укупној политичкој елити не прелази границе просечног, каже социолог Лазић. Зашто? Зато што политичка елита економски стоји лошије од економске елите, тако да је уносније за њихове потомке да заузму неке положаје унутар економске него унутар политичке елите.

Он истиче да подаци показују да у време СФРЈ, као ни у већини европских социјалистичких земаља тог доба, није било личног наслеђивања положаја.

„Деца политичке елите најчешће нису улазила у политичку елиту или нису ништа чешће него из било ког другог друштвеног слоја. Али, они су завршавали стране универзитете и добијали добре послове у привилегованим друштвеним фирмама, врло често у представништвима у иностранству. А политичари су се углавном регрутовали из средње класе, а делом и из радничких слојева”, објашњава Лазић.

Нова председница Форума за међународне односе Европског покрета у Србији Јелица Минић, ћерка Милоша и Милке Минић, истакнутих кадрова из времена Јосипа Броза, не одудара од правила по коме деца истакнутих комуниста из доба СФРЈ нису ни издалека на трагу идеологије својих очева. Иако никада није била директно политички активна као њени родитељи, она је током каријере била и те како јавно ангажована. Врхунац њеног ангажовања за државу била је функција помоћника министра спољних послова СРЈ у време док је тим министарством руководио . Пре и после тога бавила се европским интеграцијама и регионалном сарадњом.

Политичка каријера њеног оца, међутим, тешко да може да стане у неколико редова. Био је и министар иностраних послова Југославије, али је у српској јавности много више остао упамћен по „Београдском процесу” против Драже Михаиловића из 1946. године у коме је био главни тужилац. Све ове године Јелица Минић није могла да побегне од питања да ли јој је отац, за кога се тврдило да једини зна праву истину, одао тајну где је сахрањен четнички генерал Михаиловић.

Иако није имао епитет „државног непријатеља број један”, „издајника”, „марионете у рукама америчких империјалиста”, како су својевремено Јосип Броз и његови блиски сарадници називали његовог оца Милована, живот Алексе Ђиласа био је готово у потпуности одређен његовим пореклом. И отац и син су велики део свог живота провели у изгнанству, Милован Ђилас у САД, а син после студија филозофије у у Београду, Бечу и Грацу, магистрирао је на Лондонском универзитету и докторирао на Лондонској школи за економију и политичке науке.

Оно што је обојицу руководило да се врате из изгнанства, бар како тврди син, јесте реченица његовог оца да „владе и режими долазе и одлазе, а трају народи и домовине”.

Занимљиво је да је бивши градоначелник Београда и председник Демократске странке Драган Ђилас дуго морао да се брани од прозивки да је син Милована Ђиласа.

Владимир Гоати објашњава да је наше друштво после 1945. године као и друга друштва било хетерогено. У њему су настајали нови богаташи.

„Њихова деца су, додуше без своје кривице, порасла у једном неједнаком друштву. Ти људи су врло брзо схватали, још у 60-им годинама, да ће генерација која долази, да би могла да се пробија, морати да има школу и да зна страни језик. Југославија је увек, без обзира на несврстаност, нагињала према економски развијеним, западним земљама и очеви су одлучивали да та деца завршавају стране факултете чиме су стицали ненадокнадиву предност приликом запошљавања”, оцењује Гоати.

Али што се социјализам виши ближио крају то је регрутовање из нижих слојева било ређе, а из виших и средњих слојева чешће, каже Лазић и додаје да је кључно било универзитетско образовање. Према његовим речима, крај социјализма је био такав да је већина чланова политичке елите имала високо образовање, при чему је то било чак и важније него чланство у партији.

О пореклу супруге некадашњег председника Слободана Милошевића, Мирјане Марковић, и њеној породичној вези с Јосипом Брозом у јавности се причало упола гласа. Њена тетка је, наводно, била Даворјанка Пауновић, Титова секретарица, али, како се касније писало, и много више од тога.

Јавни део њене биографије јесте да је била ћерка партијског руководиоца Моме Марковића и револуционарке Вере Милетић. Много значајнију улогу у политичком животу Србије од њеног оца имао је њен стриц Драгослав Дража Марковић, који је почетком седамдесетих важио за најмоћнијег човека у Србији. Међутим, у време успона Милошевића, Марковић се сукобио с његовом политиком и у каснијим годинама био један од оштријих критичара Милошевићевог режима.

Многи сматрају да је за почетак политичке каријере Ивана Стамболића, трагично преминулог председника Србије, пресудан био његов ујак Петар Стамболић, један од најутицајнијих политичара у другој половини 20. века. (Наводно, Иван Стамболић је узео мајчино презиме, а по оцу се презивао Чекеревац). После пораза на фамозној Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, 1987, на којој је Слободан Милошевић доспео на врх тадашње политичке сцене, Иван Стамболић се повукао се из политике, али се 1995. прикључио групи најзначајнијих интелектуалаца која је отишла у окупирано Сарајево. Убијен је пет година касније.

Према потоњим Петровим казивањима он је подржавао политику свог сестрића према Косову.

Вулетић указује да је породична подршка нешто што је било доста типично за наше поднебље.

„Појединци су били близу традиционалним обрасцима – ’помоћи своме роду’, што се и у вицеве преточило када говоримо о Црногорцима. Отуда често постоји ситуација да то није директна веза родитељ–дете, него стриц–братанац”, сматра Вулетић.

На питање да ли је логично то што су многа деца комунизма данас највећи европејци, он одговара потврдно.

„То је разумљиво и логично. Та социјалистичка и самоуправна идеологија је заиста била космополитска. Уосталом била је основна парола ’Пролетери свих земаља уједините се’. Друго, глобално посматрано, у то време свет је био граница, национална трвења и сукоби су били у другом плану, а говорило се о братству и јединству”, каже Вулетић.

Он, међутим, указује и да су деца многих познатих политичких личности завршила на друштвеној маргини јер им њихови очеви и мајке, заузети сопственом каријером, нису поклањали довољно пажње и бриге, рачунајући да ће све моћи да заврше кроз ту врсту личних контаката. Такође, указује и да је релативно мали удео оних који су наследили очеве политичаре и да је то много карактеристичније за неке друге професије, као што су лекари или адвокати. Реч је о томе да су деца политичара уочљивија у јавности јер су медији заинтересованији за биографије политичара.

Шта ради Бевцов унук и синови Туђмана, Глигорова и Церара 

И многа деца из породица комунистичких угледника у бившим југословенским републикама такође су добро прошла. Игор Шолтес, унук Едварда Кардеља, једног од најзначајнијих словеначких и југословенских руководилаца, недавно је први пут био у Београду у својству европског посланика. Као дете овде је веома често долазио да би посетио Бевца, како је био надимак његовог деде по мајци. У недавном интервјуу за наш лист рекао је да мисли да његов деда, у односу на све државе бивше Југославије, у Словенији има најлошију репутацију. „Зато ја увек кажем да је за неке ствари потребно време да би се могло реално оценити, без субјективних оцена”, нагласио је он.

Иако се до доласка вишестраначја у Хрватској бавио науком, Мирослав Туђман, најстарији син Фрање Туђмана – који је од партизанског комесара и најмлађег генерала ЈНА стигао до првог председника независне државе – ипак се упустио у политику. На почетку одбивши да се придружи оцу и Хрватској демократској заједници, после избијања рата 1991. кренуо је његовим стопама и био главни обавештајац у време очевог председниковања. Хрватску обавештајну службу напустио је 2000. године, када је новоизабрани председник Стјепан Месић почео да критикује његовог оца. Али, ни после тога се није повукао из политике, већ је 2009. био неуспели кандидат на изборима за трећег председника државе. Уочи тих избора, износећи детаље из приватног живота, рекао је, између осталог: „У нашој кући нису се причали вицеви, није се пило, него су се увек водили озбиљни разговори”.

Владимир Глигоров, син Кире Глигорова, некадашњег председника Савезне Скупштине СФРЈ, а касније првог председника независне Македоније, на кога је 1995. године извршен неуспели атентат, угледни је економиста и политиколог, професор Бечког института за међународне економске студије. Докторирао је на Универзитету Колумбија у Њујорку. Кратко је упливао и у политичке воде, био је један од оснивача Демократске странке, али је партију убрзо напустио.

Како се његов отац брзометно пео на ранг-листама најбољих светских спортиста, у сличном стилу и он је сео у премијерску столицу. Само месец дана од оснивања странке која је носила његово име, Миро Церар, син прослављеног југословенског гимнастичара Мирослава Церара, победио је на прошлогодишњим изборима у Словенији и дошао на место првог човека словеначке владе. Миро је и по мајци имао „препоруку”. Наиме, Зденка Церар била је прва жена државни тужилац Словеније и министарка правде у левичарским владама.

Словеначки премијер ипак је поручио да ће његова странка одиграти одлучујућу улогу на словеначкој политичкој сцени јер је настала „самостално, без икакве позадине, кумова, спонзора”. За Миру кажу да је драг и словеначким националистима јер је учествовао је у писању Устава самосталне Словеније, али био и против споразума о решавању граничних проблема који је Борут Пахор потписао с Хрватском.

Извор: Политика