Принцип и његови споменици

Краљевина СХС, и касније Југославија, била је током читавог свог постојања суочена с многим проблемима. Изнад свега, она је била окружена бројним и моћним непријатељима, уживала је размерно малу подршку савезничких великих сила, ослањала се на регионални савез који ће се показати као недовољан и непоуздан. У самој држави власти су се суочиле с политичким и економским кризама, као и с незадовољством других народа и мањина, од којих су неки током четири године ратовали против Србије.

Југословенска династија је током међуратног раздобља настојала и да ступи међу европске династије. Венчање краља Александра и румунске принцезе Марије Хоенцолерн Сигмаринген – потомкиње и енглеских, немачких, данских, руских… владара – требало је да коначно једну српску династију (у томе до тада нису успели ни Обреновићи ни Петровићи-Његоши) доведе у сродство с европским краљевским породицама… Не заборавимо ни Солунски процес и сукоб српске круне са својим црнорукашким преторијанцима. Иако посредно повезани, „младобосанци” су ипак остали везани за тајну официрску организацију. Превратници једном, неки од њих су ускоро пришли забрањеној Комунистичкој партији и постигли завидну каријеру у првој земљи социјализма – Совјетском Савезу с којим је југословенска монархија последња на континенту обновила дипломатске односе.

Колико је таква југословенска држава могла себи да дозволи званично слављење видовданских атентатора из 1914. године? Осовини спомен им је учинила – табле, улице… Капела-костурница подигнута је приватном иницијативом. Прва велика годишњица – двадесет и пет година или четврт века – дошла је 1939. године, када је 15. септембра освећена капела спомен-костурнице на Кошеву, надомак Сарајева. Не треба заборавити да је у то време Вермахт разарао Пољску, а југословенски суседи се надметали који ће пре доћи у окриље Осовине. Тада је намесништво покушало да се некако умили моћним непријатељима. Нешто раније забрањена је велика књига Владимира Ћоровића „Србија и Аустроугарска у 20. веку”. Под притиском словеначког националног вође југословенска влада прихватила је понижење да доноси законе о ограничавању права Јевреја…

У таквим околностима тешко је и немогуће било очекивати да круна и влада узму отворено учешће у слављењу Гаврила Принципа и његових другова, све и да се нису грозили атентатора и превратника. Било је ту солидарности и личног погледа на свет, али треба рећи и да је тадашња југословенска национална идеологија савила слободу и јуначку борбу за њу. Она је водила ка југословенском уједињењу. У тој борби Срби и Југословени имали су свога Брута и Муција Сцеволу, и то током читаве историје, од Обилића до Принципа. Уосталом, да није било тако, Жугић не би пуцао у мађарског и свог пуковника 1941. и не би Спасић и Машера тих дана потонули са својим бродом.

Горка судбина Принципових спомен плоча

Не­мач­ки фи­рер Адолф Хи­тлер, про­сла­вља­ју­ћи свој 52. ро­ђен­дан, 20. апри­ла 1941. го­ди­не, до­био је као ро­ђен­дан­ски по­клон је­ди­ни рат­ни тро­феј из рас­ко­ма­да­не Ју­го­сла­ви­је: спо­мен-пло­чу Га­ври­лу Прин­ци­пу, до­не­ту из оку­пи­ра­ног Са­ра­је­ва. Ски­да­ње ове пло­че сни­мље­но је филм­ском ка­ме­ром, а сни­мак је у филм­ском жур­на­лу еми­то­ван ши­ром по­ко­ре­не Евро­пе. Чин ски­да­ња пло­че пра­тио је глас не­мач­ког спи­ке­ра да се „на овом исто­риј­ском ме­сту Га­ври­ло Прин­цип из­бо­рио за сло­бо­ду Ср­би­је”.

На ски­ну­тој пло­чи, ме­ђу­тим, ни­је по­ми­ња­но ни срп­ство, ни Ср­би­ја. Ћи­ри­ли­цом је пи­са­ло: „На овом исто­риј­ском ме­сту Га­ври­ло Прин­цип на­ви­је­сти сло­бо­ду на Ви­дов­дан 15/28. јун 1914. го­ди­не”.Да би иро­ни­ја би­ла ве­ћа, ову спо­мен-пло­чу, 2. фе­бру­а­ра 1930, ни­је (из спољ­но­по­ли­тич­ких и уну­тра­шњих раз­ло­га) по­ста­ви­ла Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја, не­го су је са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но по­ста­ви­ли и, без при­су­ства др­жав­них зва­нич­ни­ка, от­кри­ли Прин­ци­по­ви при­ја­те­љи и ро­ђа­ци мла­до­бо­са­на­ца.

По­сле осло­бо­ђе­ња, у при­су­ству во­де­ћих љу­ди Ре­пу­бли­ке Бо­сне иХер­це­го­ви­не у со­ци­ја­ли­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји, у Са­ра­је­ву је от­кри­ве­на но­ва спо­мен-пло­ча, на ко­јој је злат­ним сло­ви­ма пи­са­ло: „У знак вје­чи­те за­хвал­но­сти Га­ври­лу Прин­ци­пу и ње­го­вим дру­го­ви­ма, бор­ци­ма про­тив гер­ман­ског осва­ја­ча, по­све­ћу­је ову пло­чу омла­ди­на Бо­сне и Хер­це­го­ви­не – Са­ра­је­во, 7. мај 1945.го­ди­не.”

Ову пло­чу за­ме­ни­ла је но­ва, ко­ја је на ме­сту атен­та­та по­ста­вље­на ве­ро­ват­но 28. ју­на 1953, ка­да је у Са­ра­је­ву отво­рен Му­зеј Мла­де Бо­сне. На спо­мен-пло­чи је пи­са­ло: „Са ово­га мје­ста 28. ју­на 1914. го­ди­не Га­ври­ло Прин­цип сво­јим пуц­њем из­ра­зи на­род­ни про­тест про­тив ти­ра­ни­је и вје­ков­ну те­жњу на­ших на­ро­да за сло­бо­дом”.

Го­ди­не 1992, у вре­ме гра­ђан­ског ра­та у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, спо­мен-пло­ча је на­сил­но укло­ње­на. Тек 12 го­ди­на ка­сни­је, 2004, са­ра­јев­ске вла­сти по­ста­ви­ле су но­ву пло­чу, на ко­јој је ла­ти­ни­цом, „до­ма­ћим” и ен­гле­ским је­зи­ком, за­пи­са­но: „Са овог мје­ста 28. ју­на 1914. Га­ври­ло Прин­цип је из­вр­шио атен­тат на аустро­у­гар­ског пре­сто­ло­на­след­ни­ка Фран­ца Фер­ди­нан­да и ње­го­ву су­пру­гу Со­фи­ју.”

Извор: Политика