Не заборавимо видовданску срамту

Сутра је Видовдан. Многи ће га славити и честитати, називајући га највећим међу српским празницима. Ретко ко ће се сетити да је то истовремено и дан највеће српске срамоте, јер представља годишњицу изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу.

Народ који на онај начин изручује своје вође непријатељима чини неопростив грех, без обзира на то да ли је вођа био заслужан за јуначка дела или пак крив за грозоморна непочинства. То је најкобнија појединост Милошевићевог испоручивања: што је предат у руке непријатељима. Какав год да је Милошевић био као владар, он напросто није смео да буде препуштен онима за које се поуздано зна да су нам душмани. Ту престаје свака разумна прича о могућим оправдањима за дубоко неморалну одлуку коју је донео и спровео ондашњи премијер Србије Зоран Ђинђић, уз помоћ свог тада најближег сарадника Чедомира Јовановића, који је, бестидник, малтене само на основу свог учешћа у том издајству изградио каснију политичку каријеру што, на срамоту целог друштва, траје и даље.

Ништа што је Милошевић радио током 13 година своје владавине не може да буде оправдање за његово изручивање Хашком трибуналу! Таман да је тачно све за шта га оптужују – а није! једва да је и делић утемељен у чињеницама – Милошевић није смео бити предат никаквом страном телу, а поготово не оном за које је недвосмислено потврђено да служи највећим крвницима данашњице. Чак ни тај Чедомир Јовановић, када би га сутра тражило неко туђинско судско веће, не би смео да буде изручен; има му се за којешта судити пред домаћим судовима, али се чак ни такви преступници не смеју препуштати другима; а камоли неко попут Милошевића, ко је по изборној вољи народа обављао највише државничке дужности.

Ко то не схвата, тај нема ни памети ни образа да сагледава ствари од општег значаја.

На Видовдан 2001. године држава Србија одбацила је право да управља сама собом. Друкче речено, одрекла се сопственог суверенитета. Касније је ту сумануту одлуку изнова и изнова потврђивала свим оним изручењима која су уследила, али корен овог суноврата српске државне идеје налази се у том злочину од пре 14 година. И са тиме се данас морају сложити и противници и следбеници Слободана Милошевића – само ако су одани Србији.

То је нужан први корак у борби за уздизање Србије и српства, у настојању да народ и држава поврате отет суверенитет. У супротном, историју ће нам, чак и без британске резолуције о Сребреници, они који се наслађују српским страдањима:

„Нико не слави страдање људи чега је било у завршетку свих ратова па тако и овог. Све невине жртве ратова на територији бивше Југославије, које је све редом започела политика Слободана Милошевића, заслужују жаљење, саучешће и поштовање, али злочиначка Милошевићева политика која је почела рат 5. августа 1995. у Хрватској је дефинитивно поражена и окончана.“

Ово је изговорила Весна Пусић, министарка спољних послова Хрватске, земље непрестаних излива некажњеног фашизма. Следећи устаљену путању хрватске политике, која без икакве човечности налази у другима оправдање за сопствене, чудовишно зверске злочине, Весна Пусић овако образлаже етничко чишћење српског становништва из Крајине. Може јој се, пошто је званични Београд већ годинама заступљен слабићима, од Бориса Тадића па до Александра Вучића, који се утркују у томе ко ће управо Весни Пусић бити већи пријатељ.

Иронично је што хрватска министарка прича баш о слому Крајине, којем је, према многим показатељима, допринео и сам Милошевић, тако што је пристао на договор да се Хрватској препусти територија, али да се спаси становништво. Наравно да је тај пристанак био погрешан, што се испоставило и у самој „Олуји“, рецимо бомбардовањем избегличких колона од стране „храбре“ хрватске авијације (за шта нико није одговарао), и наравно да то говори да је и Милошевић умео да прави споразуме са ђаволом – мада из далеко људскијих и разумнијих побуда него његови наследници. То је наук који многима у Србији измиче и дан данас: када му нисте потребни, ђаво и не нуди споразум; чим вас позива на сарадњу, значи да је немоћан; зато се са ђаволом може преговарати, али никако договарати.

Овде, међутим, није реч о политичком наслеђу самог Милошевића, који је био сувише сложена појава да би се олако оценили домети његове владавине. О Милошевићу ће се водити расправе и расправе, као што би и требало о свакоме ко је управљао државом, али погубна неморалност његовог изручивања непријатељу не може бити упитна.

А поготово не за Видовдан.

Извор: Фонд Стратешке Културе