Прогон у Црној Гори

Да ли је то убрзање Србије ка Европској унији? Из Брисела, Берлина и Вашингтона чујемо много тога о неопходности промена у Србији. Многе од тих препорука су умесне и добронамерне. Такође, несумњиво је лепо када се у Берлину и Бриселу брину о добросуседским односима балканских држава. Међутим, не може увек Србија бити историјски крива и тренутно одговорна. Тек што је за час престала да буде актуелна повика на српског посланика у македонском парламенту, поново је отворена сезона лова на српске вође у Црној Гори. Режим Мила Ђукановића живи од подела у Црној Гори и све што ради заснива на негативном односу према Србима из Црне Горе. Од прошлогодишњег привођења две хиљаде грађана српске националности у време изборне ћутње (!!), преко поигравања оптужницама против српских посланика за наводни покушај државног удара, хапшења и држања у притвору петорице грађана српске националности међу којима има и посланика, стигло се и до оптужнице против Небојше Медојевића, црногорског политичара, једног од вођа опозиционог Демократског фринта, који се залаже за споразум Срба и Црногораца.

Захтевано је његово хапшење за наводни финансијски криминал и прање новца за изборну кампању. Као и обично, црногорско правосуђе функционише по систему стезања и опуштања – умарања грађана. Оно не процесуира већ прогони, не служи грађанима, већ међу њима препознаје своје жртве… Правосуђе у Црној Гори асистира недемократском режиму и то не само приликом гушења демократске опозиције, већ и у ограничавању и поништавању права читавих народа.

Какав је тај режим током протеклих тридесет, али и седамдесет година, имамо прилике да се осведочимо готово свакодневно. Шта би се догодило са Србијом када би владајућа већина – на начин на који то непрекидно чине посланици ДПС, савезника и поједних националних мањина (чије су матичне државе и даље заслужне за вишедеценијско прогонство стотина хиљада Срба) – обесправљивала и вређала посланике који представљају читав један народ али и читаву демократску опозицију? Нема реакције наших „пријатеља“ из Брисела и Вашингтона. Чак ни када посланицима Србима јавно кажу да треба да се селе из Црне Горе. Чак ни када један од њих обелодани да је постојао план за исељавање српског народа из Црне Горе и још је наговештено да је творац тог плана дипломата из велике државе, опет нема реакције гласних поборника европејства и заштитника људских, грађанских и националних права из региона, Европе, САД…

Током протекле године изборе и приступање Црне Горе НАТО-у пратила је језива, шовнистичка кампања против српског народа у тој држави. Требало би времена да буду набројане све увреде изречене са званичних места али и систематска кампања затирања свега што је српско у култури и колективној свести: скидање спомен плоча, рушење великих фресака у јавним објектима које су ту стајале деценијама, систематско укидање зконом заштићене Ћирилице, вређање чак и малолетних ученика српске националности. У земљи чији премијер се поноси тиме што га је председник САД „ћушнуо“, може се за вређање једног злочиначког војног савеза платити казна коју просечан запослени не може да заради током пуне две године…

Уз све то званична Србија ћути. Програми телевизије Пинк, чије је седиште у Београду, недвосмислено држе страну Ђукановићевим властима. Непрекидно слушамо некакаве црногорске аналитичаре који позивају српске посланике да напусте парламент и у духу средњовековне инквизиције „докажу своју невиност“.

Ако настави са оваквом политиком резигнације Србија ће можда једном и ући у Европску унију, али она ће се до тада одрећи најважнијих вредности достојанства, слободоумља и демократије за које понеко каже да су „европске вредности“.

Извор: Напредни Клуб