Progon u Crnoj Gori

Da li je to ubrzanje Srbije ka Evropskoj uniji? Iz Brisela, Berlina i Vašingtona čujemo mnogo toga o neophodnosti promena u Srbiji. Mnoge od tih preporuka su umesne i dobronamerne. Takođe, nesumnjivo je lepo kada se u Berlinu i Briselu brinu o dobrosusedskim odnosima balkanskih država. Međutim, ne može uvek Srbija biti istorijski kriva i trenutno odgovorna. Tek što je za čas prestala da bude aktuelna povika na srpskog poslanika u makedonskom parlamentu, ponovo je otvorena sezona lova na srpske vođe u Crnoj Gori. Režim Mila Đukanovića živi od podela u Crnoj Gori i sve što radi zasniva na negativnom odnosu prema Srbima iz Crne Gore. Od prošlogodišnjeg privođenja dve hiljade građana srpske nacionalnosti u vreme izborne ćutnje (!!), preko poigravanja optužnicama protiv srpskih poslanika za navodni pokušaj državnog udara, hapšenja i držanja u pritvoru petorice građana srpske nacionalnosti među kojima ima i poslanika, stiglo se i do optužnice protiv Nebojše Medojevića, crnogorskog političara, jednog od vođa opozicionog Demokratskog frinta, koji se zalaže za sporazum Srba i Crnogoraca.

Zahtevano je njegovo hapšenje za navodni finansijski kriminal i pranje novca za izbornu kampanju. Kao i obično, crnogorsko pravosuđe funkcioniše po sistemu stezanja i opuštanja – umaranja građana. Ono ne procesuira već progoni, ne služi građanima, već među njima prepoznaje svoje žrtve… Pravosuđe u Crnoj Gori asistira nedemokratskom režimu i to ne samo prilikom gušenja demokratske opozicije, već i u ograničavanju i poništavanju prava čitavih naroda.

Kakav je taj režim tokom proteklih trideset, ali i sedamdeset godina, imamo prilike da se osvedočimo gotovo svakodnevno. Šta bi se dogodilo sa Srbijom kada bi vladajuća većina – na način na koji to neprekidno čine poslanici DPS, saveznika i pojednih nacionalnih manjina (čije su matične države i dalje zaslužne za višedecenijsko progonstvo stotina hiljada Srba) – obespravljivala i vređala poslanike koji predstavljaju čitav jedan narod ali i čitavu demokratsku opoziciju? Nema reakcije naših „prijatelja“ iz Brisela i Vašingtona. Čak ni kada poslanicima Srbima javno kažu da treba da se sele iz Crne Gore. Čak ni kada jedan od njih obelodani da je postojao plan za iseljavanje srpskog naroda iz Crne Gore i još je nagovešteno da je tvorac tog plana diplomata iz velike države, opet nema reakcije glasnih pobornika evropejstva i zaštitnika ljudskih, građanskih i nacionalnih prava iz regiona, Evrope, SAD…

Tokom protekle godine izbore i pristupanje Crne Gore NATO-u pratila je jeziva, šovnistička kampanja protiv srpskog naroda u toj državi. Trebalo bi vremena da budu nabrojane sve uvrede izrečene sa zvaničnih mesta ali i sistematska kampanja zatiranja svega što je srpsko u kulturi i kolektivnoj svesti: skidanje spomen ploča, rušenje velikih fresaka u javnim objektima koje su tu stajale decenijama, sistematsko ukidanje zkonom zaštićene Ćirilice, vređanje čak i maloletnih učenika srpske nacionalnosti. U zemlji čiji premijer se ponosi time što ga je predsednik SAD „ćušnuo“, može se za vređanje jednog zločinačkog vojnog saveza platiti kazna koju prosečan zaposleni ne može da zaradi tokom pune dve godine…

Uz sve to zvanična Srbija ćuti. Programi televizije Pink, čije je sedište u Beogradu, nedvosmisleno drže stranu Đukanovićevim vlastima. Neprekidno slušamo nekakave crnogorske analitičare koji pozivaju srpske poslanike da napuste parlament i u duhu srednjovekovne inkvizicije „dokažu svoju nevinost“.

Ako nastavi sa ovakvom politikom rezignacije Srbija će možda jednom i ući u Evropsku uniju, ali ona će se do tada odreći najvažnijih vrednosti dostojanstva, slobodoumlja i demokratije za koje poneko kaže da su „evropske vrednosti“.

Izvor: Napredni Klub