Сат више

Ето га на. Данас имамо сат више.

Одуком неке давно заборављене међународне институције за поремећај биоритма (а уз готово никакву економску корист) данас нисмо купили новине кад и обично, него сат раније. И ко је хтео да доручкује у време кад је навикао, сат времена дуже је био гладан. А она збрка ноћас, то и да не помињемо. Ко је ноћас, тамо негде око три, послушао савет црквених великодостојника, децу је од једног тренутка правио у прошлости. Па и они оплодбени великомученици демографске обавезе који су потрајали чак сат времена – таман ко да ништа нису ни згрешили. Много труда, а нула минута. И после се чудимо што нас је све мање. Сем у Немачкој и Шведској.

Него, пустимо то. Данас, дакле, дан траје 25 сати. Што је повећање за 4,16 посто, највеће у савременој историји, а која се рачуна од недеље, 25. марта ове године: тада је број сати у једном дану био смањен због великог временског дефицита који је у том тренутку постојао. Ове мере су довеле до уравнотежења у рачунању времена, спречиле банкрот казаљки или цифара на сатовима и омогућиле, ево, да захваљујући данашњем повећању осетимо невероватан бољитак, похваљен од свих у свету. И само злобни и злонамерни могу да тврде да вечерас идемо на спавање мртви поспани, јер лежемо сат времена касније, кад нам време није. Срам да вас буде, све вас тако наслеђене и катастрофалне.

Елем, кад времена сад имамо више но што смо имали колико до јуче, ваља тих сат времена и искористити. На слатко ишчекивање, рецимо. Па има ли шта лепше него сат времена дуже слатко ишчекивати да видимо шта је онако оштро и бескомпромисно одговорено америчком изасланику? Па да потом упоредимо да ли му је са истом оштрином и бескомпромисношћу поклоњен монограм у златовезу (рад жена које везу у близини Коридора 10, чекајући да се исти икад заврши), или епитет да лупа глупости (стих из још непознате песме Мухарема Сербезовског) или размишљање о томе ко сме да одлучује о судбини Србије (оригинално осмишљено од стране тетке из Канаде). А овамо је добио 40 замало каталонских судија и тужилаца на тањиру, па не уме, ђубре америчко, ни да се захвали. Него навалио да седимо на његовој столици. Ко да смо са ње па и устајали.

Но, ако утврдимо да је за претходну делатност форензичког увиђаја званичне политике земље мало и годину дана, а камоли сат времена, можемо да се бацимо на то да речених сат вишка думамо о неопходности превремених избора. Уз опасност да то време проћердамо на узалудни покушај пребројавања колико је тих избора до сада већ било или на још узалуднији покушај да се сетимо шта им је оно беше све био разлог. Опет, греота је да прође година а да нема нове кампање на билбордима, нових спотова на телевизији, нове техничке владе и новог биркања премијера, министара и остале пратеће галантерије. Те би се, ето, макар на установљавање те греоте ових сат времена вишка могло утрошити.

Али ако су и ови садржаји сувише тешки, може се тих 60 минута утрошити на ријалити или на погађање убице певачице, а под условом да се то уопште разликује; или на то ко ће бити нови фудбалски селектор и шта ког ђавола фали овом досадашњем, сем што мисли да сваки играч треба да има само по једно презиме; или кад ће да се ухапси онај тачно одређени и конкретни сестрић од неке ујне што је нешто мућкала са неком мајком неког детета које се нешто ваљда венчавало у неком тамо музеју; или ко је убио америчког Кенедија метком а ко српског Кенедија стрелом; или ко би у земљи без индустрије украо слику „Индустријализација“ и где би је уопште (и зашто) ставио… А ако вам се ништа ни од овога не допада, е па онда преосталих 55 минута проведите како год хоћете. Пет минута сте већ потрошили, читајући ово писаније.

Извињавамо се на одузимању драгоценог времена.

Извор: Вечерње Новости