Служење народу

Чекам, ево, већ месец, да се неко, у име службеног Београда, огласи гледе покушаја велепосланика Дитмана да, у свечарском штимунгу немачког велепосланства, у присуству одабраних Србаља, са све Врховником као најдражим гостом, преко тврдње…

… да се „Србија и Немачка заједно суочавају са тешким поглављима историје и прошлости“, српском народу ували „штафету геноцидности“. А, уместо тога, ево, дубоко газимо и другу „унутрашњег дијалога“ о Косову, а да тај „дијалог“ (монолог, рецитацију…) нико од нас, обичних смртника, дакле, нико сем Врховника, Тајнице му и Леденог Ђурића – није ни приметио.

Целу недељу дана, Србија дрхти у ишчекивању да нам Врховник приопћи шта му је то онај заменик једног од десетина помоћника америчког државног секретара наложио као обавезно градиво за до краја овог полугођа. И дочекасмо – понедељак у 21.00, „Како сам лупио шаком о сто Хојт Јиу“ – ујкино ексклузивно поверавање сестрићу (свака сличност са релацијом председник владе националног спаса – главни уредник главног квислиншког листа у Београду, од 1941 – 1945, ненамерна је), тј. телевизијским „пинк пантерима“… Хендикепиран сазнањем да ће са Врховниковим генијалним планом о томе како ући у ЕУ, са све Косовом у саставу Србије, штовано гледалишче ружичасте ТВ више сазнати баш када ова колумна буде у штампарији, посегнуо сам за спасоносним одговором у тексту „Право служење народу“ који је Недићев сестрић (и главни његов аналитичар и пропагандиста) Краков објавио у својој „Обнови“, још 12. октобра 1942:

„… Потребно је стално истицати неопходност, разумност и корисност пута којим данас српски народ води (Врховник, прим. Ц.М). И наглашавати да је то једини сигуран пут у будућност! Скретање са овог пута било би врло штетно и врло опасно. И нико, због тога, не би смео ово превиђати и заборављати. И свесно гурати народ другим путем на коме је он доживео тако тешка разочарења и поднео тако језиве жртве…

… Сви истински српски родољуби (са Врховником на челу, прим. Ц.М) толико су већ пута истицали да је одржање реда и мира у Србији битни услов нашег физичког опстанка и једини сигуран наш изглед за будућност. И да је, у оквиру тога мира и реда, могућност нашег успона у планском и преданом конструктивном раду на унутрашњој, личној и општенародној обнови и материјалној изградњи и подизању народа… Срочиле су се три симболичне речи: мир, ред и рад чије потпуно оживотворавање за нас, заиста, значи врло много. У смеру оног што ове три речи данас значе треба да се развије наше плодотворно родољубље… … Српском народу нису данас потребни ни фразери ни беспослени професионални политиканти који служе као инструменти и проносиоци туђинске пропаганде, него радом одушевљени прегаоци и ствараоци…

… Служење народу, оно право истинско родољубље, највише, најлепше и најсветлије осећање у срцу и души сваког националног човека, у оваквим приликама какве су наше, мора бити, пре свега, у мушком гледању стварности у очи. Ни за длаку не сме нико од нас, од друштвеног врха до дна, губити из вида збиљу положаја у коме се налазимо… Служење народу је у идењу путем мудрости, а не у странпутицама, обманама и фикцијама.“

… А „вођа који успева“ – писао је, пре више од 120 година, аутор „Психологије гомиле“ Гистав ле Бон – гомили натура оно у шта сам верује непрестаним, догматичним и, до изнемоглости, поновљеним излагањем свог става, бежећи, као ђаво од крста, од сваког покушаја анализе исправности тог става!

Ах, да из редова власти, за сада, чух само једну једину, конкретну идеју у вези с будућношћу Косова и то од представника најстаријих суграђана (осталима маца одгризла језик!). ПУПС вели: „црвена линија“ је имовина државе и грађана Србије и Српске православне цркве на КиМ!

Извор: Данас