Mirjana Bobic Mojsilovic vАко ни због чега другог, онда бар можемо бити задовољни што српски премијер Александар Вучић није себи дозволио да се упеца на мамац који је у јеку предизборне кампање у Хрватској, преко плота бацио некадашњи хрватски премијер и вођа СДП, Зоран Милановић. Скандалозне изјаве о Србији, Босни, као и својатање Војводине, те претње евентуалним новим сукобима ако се Србија „не смири“, нису ништа у односу на чињеницу да се вођа такозване левице, пред бранитељима Хрватске, хвалио да има озбиљно усташко порекло. Или што бисмо ми рекли – усташа је и по бабине линије. Па је и бранитељима то било мало преко црте. Али, пошто у Хрватској објашњавају да је Милановићев малтер мржње према Србима само пропагандни предизборни маркетинг, којем је, несрећник, левичар, прибегао надајући се повратку на политичку полицу у великом стилу, није наодмет запитати се каква је то европска држава у којој је политички рејтинг у директној сразмери са распиривањем мржње према суседној држави, и каква ли им је то десница, кад им је левица оваква?

Српски премијер је обећао да неће реаговати на провокације из Хрватске, и обећање је испунио, а председник Николић је изјавио да Србија жели да гради добросуседске односе са свима, тако да ће Радету Шербеџији ваљда неко да јави да у Србији и Хрватској није иста ситуација, иако постоји озбиљан хор оних који певају да се ту увек ради о истим „бигшитовима“.

Мора бити да се овде многи, међутим, надају да ће међународна заједница напокон да увиди ко је међу тим балканским племенима гуд гај, ко је бед гај, ко је геј, а ко је бигшит, те да буђење фашизма у демократској Европи неће проћи, иако се кукаксти крстови и нацистички пројекти могу толерисати кад је то згодно Великом Брату, као што је то случај у Украјини, на пример.

Отуда, она НАТО лобисткиња у Србији може, са свим оним бесом у стилу Мадлен Олбрајт и бојевим главама и НАТО базама које јој чувају леђа, да без проблема испостави списак медија које она и НАТО не сматрају достојним да слушају њене тираде на конференцији за штампу. Српска јавност која толико жели да уђе у ЕУ, нема томе шта да дода, јер познато је – ћутање је злато кад говори НАТО.

А за оне који умеју да читају вести, у овој поновној ерупцији спинова, није тешко закључити да се у овом новом балканском лонцу, који као и ономад закувавају шефови из Ленглија, заправо не запржава чорба ни Србији, ни Хрватској, ни Босни, него Републици Српској. Додик је изгледа одређен да буде послужен као главно јело, а Република Српска у тој закулисној закусци виђена је да буде главна посластица, и Милановићеве тираде је можда најупутније читати у том контексту.

Ипак, мрзитељеве изјаве не треба посматрати само као пуко предизборно подизање тензија и олако скупљање политичких поена – то што у Хрватској, али и у ЕУ, многима уопште не смета његово хвалисање усташком крвљу која тече у његовим венама, то што никоме не смета подизање споменика усташким злочинцима и заташкавање усташких злочина, није ништа чудније од тога што у Србији мало коме смета његово помињање Војводине као засебног ентитета.

Али, још је чудније што Велики Брат показује своју правичност на оном несрећнику Томпсону, коме су управо у Цириху ових дана забранили концерт, јер Европа неће на својој територији да дозволи распиривање мржње, док је Западни Балкан (гле, новог ли ЕУфемизма за каљугу направљену од бивше СФРЈ!) сасвим згодно место да се мржња приљежно гаји.

Уосталом, Томпсон је мила мајка према ономе што на таласу европских вредности управља ветровима у Хрватској. Молим правду за Томпсона, јер је он естрадни усташа, и никад се није лажно представљао. Милановић је, према сопственом хвалисању, усташки унук, а представљао се као левичар. Која травестија!

А, узгред, Томпсон бар није рошав!

Што се тиче ЕУ којој толико желимо да се приближимо, није згорег помислити да Срби, који су као што каже Милановић, „шака јада“, све очигледније немају тамо шта да траже, чим усташки унук може да прети у име ЕУ како ће блокирати Србију на том путу.

Да би задовољио своје налогодавце, који би преко бигшитова из Хрватске, Србије и Босне, да се реше Путина, левичар је спреман на све. Ипак, док село гори, Милановић се чешља, гледа у огледало, а у глави му одзвањају речи његовог пи-ар саветника, да би морао да изгледа уверљивије и лепше: кад већ није згодно да окачи кукасти крст, можда би упалило да намести бар кукасти нос?


Извор: Вечерње Новости

Оставите коментар

Оставите коментар на Шака јада

* Обавезна поља