Случајни рат

„Нико није могао да предвиди да ћемо толико брзо склизнути у најтежу кризу од краја хладног рата“. Ова изјава Шпиглу немачког министра спољних послова Франк-Валтера Штајнмајера је узнемирујућа. Оваква врста изјава касније, када катастрофа наступи, улазе у уџбенике историје. Истина је да је упозорења било сасвим довољно, али их је Запад игнорисао и спремно се упустио у игру покера са Путином. Могући исход – рат са Русијом. И то због Украјине? Наши политичари су потпуно полудели!

Улазак у рат је као када нам машина ухвати рукав кошуље и усисава је део по део, док не буде касно за скидање кошуље. Наш министар спољних послова каже да разуме зашто се грађани Немачке боје рата. У праву је. И он не мисли на ноторни немачки страх од рата. Он упозорава на могућност избијања рата и трезвено процењује ситуацију. Али не треба да се бојимо намерно изазваних сукоба, већ случајних инцидената који се претварају у катастрофе. Штајнмајерово признање западњачке несмотрености је опомена – ту смо где смо захваљујући нашим политичарима.

Ево и сценарија. У источној Украјини неки локални вођа зароби групу западних посматрача. Њихова судбина је неизвесна. Русија губи контролу над отмичарима. Али Запад не верује Путину. НАТО одлучи да интервенише. Сепаратисти позивају Русију у помоћ. Оно што је избегнуто током хладног рата постаје стварност – сукоб између НАТО трупа и руске војске. У Естонији долази до устанка руског становништва. У сукобу са снагама безбедности падају прве жртве. Руси прелазе Нарву. Влада у Талину позива НАТО. Више нема повлачења ни за једну страну. Амерички председник Обама и Путин имају само још један циљ – да сачувају образ. Како би надмашили технолошку надмоћ НАТО, Руси се одлучују за употребу нуклеарног оружја.

Ако то сматрате немогућим, размислите још једном, јер је први део овог сценарија већ на делу.

У ком тренутку Запад треба да напусти политику даљег заоштравања односа? САД су изненађујуће спремно прихватиле Путинов изазов, и то из најгорег могућег разлога – унутрашње политике. Куда ће Обаму одвести америчка десница? Њен предводник Џон Мекејн управо урла: „Никада у свом животу нисам видео толико пасивну владу“. Да ли ће Ангела Меркел у одсудном тренутку имати разума и воље да каже НЕ, као Шредер пре инвазије на Ирак? Нисам сигуран, али одговор на ова питања може бити само један – Запад мора да се повуче из овог сукоба.

Да бисмо избегли неспоразуме, ево неколико објашњења. Путин намерно заоштрава ову кризу. У то нема сумње. Нема потребе да нам Грегор Гyси држи предавања о повредама међународног права. Ди Линке је погрешио навођењем примера Косова. Срби су јула 1995. у Сребреници убили 8.000 босанских муслимана, младиће и мушкарце старости између 12 и 77 година. То је био геноцид. Прошле су још четири године док НАТО није сломио српски злочиначки режим. Овај рат је био гранични случај између залагања за међународно право и залагања за мир.

Политика попуштања према Србији тада би била злочин. Данас је она нужна у односу према Русији. Свестан сам да је „политика попуштања“ ужасна синтагма, још од када су Француска и Енглеска толерисале Хитлерово заузимање Судета, а касније и „остатка Чешке“. Али историја се не понавља, а Путин није Хитлер.

Поређења су неприкладна, неукусна, погрешна. Путин уопште не мора да нападне Украјину. Он чека и подстиче њен распад. (И нису нам потребни амерички „докази“ о руској умешаности, јер нисмо сигурни да ли нам стижу од независних очевидаца или су монтирани од стране ЦИА.)

Ако је распад Украјине неизбежан, Запад то треба да прихвати. Не би била велика штета да се источни део Украјине припоји Русији, а западни Европској унији. Било би добро да се некако повучемо пре него што дође до најгорег. Још увек нисмо доведени пред свршен чин. Када Ангела Меркел крајем недеље оде у Вашингтон, могла би да своје домаћине упозна са изреком великог немачког песника: „Ако кажете А, не морате рећи Б. Можете да признате да је А било погрешно.“

Извор: Шпигл