Радују ме многобројне посете немачких политичарки и политичара протеклих неколико месеци, каже за „Политику” амбасадор Савезне Републике Немачке у Београду Томас Шиб, одговарајући на питање какве поруке се могу очекивати од предстојеће посете савезног канцелара Олафа Шолца, кога ове недеље очекујемо у узвратној посети Београду.
– Министарка спољних послова Аналена Бербок je 11. марта била у првој посети Београду. Том приликом је представила и новог специјалног изасланика за западни Балкан, Мануела Сарацина, кога смо имали прилику да поново видимо у Београду пре свега неколико недеља. Министарка одбране Ламбрехт је, такође, скоро била у Србији ради размене о темама безбедносно-политичке сарадње. И, тачно је, и савезни канцелар Олаф Шолц планира да 10. јуна дође у Србију, где би се надовезао на разговоре с председником Вучићем које је водио пре месец дана у Берлину. Кључна порука наше интензивне дипломатије и званичних посета је следећа: Србији и државама западног Балкана придајемо веома велики значај, њихова интеграција у ЕУ јесте и остаће наш циљ. Уосталом, нападачки рат Русије против Украјине је за све нас својеврстан тест, где морамо да покажемо да Европска унија и западни Балкан стоје раме уз раме – поручује амбасадор Томас Шиб.
Приликом посете председника Александра Вучића Немачкој канцелар Шолц је говорио о томе да западни Балкан има јасну европску будућност. Шта то конкретно значи и можемо ли се надати одређеној години за пријем наше земље у ЕУ?
За нас је јасно да будућност Србије и њених суседа на западном Балкану јесте у Европској унији – нас повезује заједничка европска прошлост, наше земље су економски блиско повезане, постоји жива лична и културна размена. Европска унија је заједница истих вредности, стога очекујемо од Србије као земље кандидата за приступ да заједно с нама стане у одбрану тих вредности. Динамику процеса приступања Србија сама одређује – што су успешнији приступни преговори, односно што се брже буду спроводиле реформе које су неопходне за чланство у ЕУ, то је већа брзина којом ће се Србија приближавати чланству у Европској унији.
Украјинска криза је бацила другачије светло на економску и политичку агенду, не само у билатералним и регионалним односима већ и на европском плану. Како Берлин гледа на ову кризу?
Нападачки рат Русије против Украјине, који представља кршење међународног права, ничим се не може оправдати, 24 милиона Украјинки и Украјинаца је акутно угрожено. Они су у бекству, одсечени од извора воде, намирница и електричне енергије. Овај рат представља преломни тренутак пошто је Путин својим нападом на Украјину објавио рат нашем поретку мира. Немачка чини све да Русија схвати да не може да добије овај рат. Међународна солидарност са Украјином је велика и сигуран сам да ће даље расти.
Председник Вучић је недавно рекао да Србија неће за сада уводити санкције Москви. Да ли је то за вас изненађење? Сматрате ли да има смисла наставити притиске на Београд у том правцу?
Санкције представљају непосредну реакцију ЕУ на руски нападачки рат против Украјине и, у вези с тим, на ужасне повреде људских права и разарања читавих градова и стамбених квартова. Упозоравали смо Русију, заједно с нашим међународним партнерима, да не нападне Украјину, а од самог почетка смо указивали на то да ће као реакција уследити опсежне привредне и финансијске санкције. Мере су тешко погодиле руску привреду, а додатно дејство ће бити тек дугорочно видљиво. Мере су усмерене на одговорна лица, на људе које их подржавају и на релевантне кључне секторе за Русију, као и на ограничавање могућности финансирања руске државе. Хуманитарна добра, као што су лекови и намирнице, не подлежу санкцијама. Србија се као приступни кандидат обавезала да се прикључи спољној политици ЕУ, укључујући и одлукама о увођењу санкција. Србија се већ прикључила санкцијама против Белорусије и подржала је одлуке Генералне скупштине Уједињених нација у погледу нападачког рата против Украјине, којим се крши међународно право. То су били значајни кораци. Сада је битно да се преузимају и други ставови ЕУ.
Какве последице могу да очекују Србију у случају неувођења санкција? Ни велике европске земље, попут Немачке, нису спремне да иду до краја са санкцијама и одрекну се руског гаса, плаћајући га чак и у рубљама?
Нећу ту спекулисати. Управо сам указао на обавезе Србије као земље кандидата за приступање ЕУ. Заједно с нашим партнерима у ЕУ интензивно разговарамо о томе како даље да поступамо у вези са санкцијама. И за индустријску нацију као што је Немачка превазилажење зависности од руских енергената у најкраћем могућем року представља огроман напор који захтева много снаге. Сваког дана радимо на томе да смањимо нашу зависност. Пошто ћемо пуно дејство остварити само ако наступамо заједно, изузетно је важно да европске земље иду тим путем јединствене. Подразумева се да то укључује и Србију.
Стиче се утисак да никада нисмо добили до краја јасан одговор у чему је разлика између заштите територијалног интегритета Србије и Украјине, имајући у виду да су обе земље нападнуте без одлуке Савета безбедности УН?
Ситуације на Косову и сада на истоку Украјине се никако не могу упоредити. На Косову су од краја осамдесетих година етнички Албанци угњетавани и искључени из јавног живота. Међународна заједница држава је водила дуге преговоре који нису уродили плодом, чиме је безуспешно исцрпела сва средства за мирно решавање конфликта и спречавање хуманитарне катастрофе на Косову. Тек онда када су била исцрпљена сва средства дипломатије, НАТО се одлучио за напад на Југославију. Међутим, у Украјини не постоје, нити су постојале назнаке или докази за, по Москви, наводно угњетавање етничких Руса. А дипломатска средства за окончање рата у Донбасу ни приближно нису била исцрпљена. Проглашење независности Косова и тзв. народних република се, такође, суштински разликује. Проглашење независности је искључиво могуће ако се притом не крши забрана употребе силе. Тако је било на Косову, које се од 1999. године налазило под управом мисије Уједињених нација Унмик. Годинама се интензивно радило на томе да се за статус Косова нађе решење које би за обе стране било прихватљиво. Тек након што су се ти покушаји изјаловили, Косово је у фебруару 2008. године прогласило своју независност. Одвајање сепаратистичких подручја Доњецк и Луганск је, међутим, изнуђено од стране Русије употребом војних средстава. Од 2014. године тамо није организован референдум, нити су организовани избори у складу с међународно прихваћеним стандардима.
У овом тренутку 77.000 српских радника ради у немачким компанијама које успешно послују у нашој земљи. Можемо ли очекивати да се овај обострано користан тренд настави, имајући у виду тренутне политичке околности?
Ангажовање немачких компанија у Србији је заиста енормно и даје повода за радост. Овим инвестицијама се, такође, уводе европски стандарди у Србији, на пример, социјални и еколошки стандарди. Из мојих разговора с предузетницама и предузетницима из Немачке знам да, с обзиром на руски нападачки рат против Украјине, помно прате став Србије и њену политичку и економску оријентацију. На крају крајева, компаније своју одлуку за Србију као погодну дестинацију за инвестиције морају да образложе својим муштеријама, које највећим делом потичу из ЕУ. За даљи процес приближавања Србије ЕУ, а и за њен економски развој, биће одлучујуће да ЕУ и њени приступни кандидати у овој тешкој ситуацији стоје раме уз раме и да бране своје заједничке вредности. Ради се о томе да сви пошаљемо поруку у истом правцу и да сви знају да се овај рат који је Русија започела ничим не може оправдати. На том темељу ће моћи да се настави и овај тренд који обема странама доноси корист.
Чули смо најаве највиших немачких званичника да Берлински процес треба да добије ново убрзање, шта се конкретно планира? Да ли иницијативу „Отворени Балкан” видите као комплементарну?
Драго ми је што се нова савезна влада директно надовезала на ангажовање претходне владе и што је одлучна да успешним резултатима Берлинског процеса иницираног 2014. године додаје нове. У ту сврху планиран је самит у другој половини године. Један од досадашњих резултата је, на пример, Регионална канцеларија за сарадњу младих (RYCO), која подстиче размену омладине и ученика на западном Балкану. Грађани, такође, непосредно профитирају од споразума о ромингу којим су путовања постала лагоднија. Подразумева се да учесници иницијативе „Отворени Балкан” имају право да убрзају интензивирање сарадње и на тај начин убрзају реализацију циљева Берлинског процеса. Притом је важно да сви могу да се укључе у ову иницијативу и да могу да доприносе сопственим идејама.
Србија из Брисела добија и похвале и замерке када је у питању спровођење реформи и европске агенде. Како бисте оценили наш напредак?
Област владавине права је кључна за процес приступања ЕУ, али напредак у тој области, независно од тога, иде у корист грађана Србије. Покретањем правосудних реформи, о којима је 16. јануара и одлучено на референдуму, Србија је направила важан искорак – независно и ефикасно правосуђе је основни предуслов за функционисање правне државе. Сада је важно да се правосудне реформе и спроведу. Наравно, постоје и други изазови, на пример, у вези са слободом медија, борбом против корупције или суочавањем с прошлошћу. Тешко се подноси што у Београду и даље има графита и шкрабања по зидовима којима се величају осуђени ратни злочинци.
Следећег месеца истиче ваш дипломатски мандат у Србији. С каквим утисцима напуштате Београд и шта бисте саветовали свом наследнику?
Након четири изузетно интензивне године тешко ми је да се растанем са Србијом. Моја супруга и ја смо се овде осећали веома добро и склопили смо много пријатељстава. Посебно ће нам недостајати српска срдачност. И с политичког становишта је ово био крајње занимљив период, и на билатералном плану смо, такође, успели да продубимо ионако већ интензивне односе – не само у области економије него, на пример, и потписивањем Споразума о Немачкој школи у Београду и окончањем дуго вођених преговора о Споразуму о сарадњи у области културе, образовањa и науке. Моју наследницу или мог наследника, у сваком случају, очекује узбудљивo време у Београду. Од срца желим грађанкама и грађанима Србије свако добро и надам се да ћемо се ускоро поново видети у ЕУ. А до тада ћемо се супруга и ја враћати у Србију као посетиоци.
Александар Гајић – Рамбује је био оквир за уцене
Проф.др Александар Гајћ – правни саветник МСП-а Србије
Интервју с Томасом Шибом, амбасадором Немачке у Београду, који је објављен у „Политици” под насловом „Донбас и Косово не могу никако да се упореде”, садржи низ нетачних тврдњи и квалификација.
Занемарујући да је у дугом временском периоду СР Југославија била суочена са снажним албанским сепаратизмом на КиМ, амбасадор Шиб је изнео нетачну тврдњу о „угњетавању Албанаца и њиховом искључењу из јавног живота” и, игноришући читав низ чињеница и резолуција Савета безбедности УН, закључио да се НАТО одлучио за напад на СРЈ „тек када су била исцрпљена сва средства дипломатије”.
Истраживања, која се могу поткрепити одговарајућом документацијом, потврђују да је у годинама уочи агресије на СРЈ над Албанцима на КиМ заиста вршено насиље, али то насиље су вршиле терористичке групе албанских сепаратиста, које су, осим полицајаца и српских цивила, убијале и своје сународнике лојалне Републици Србији.
Резолуцијом Савета безбедности УН 1160 (1998) потврђене су обавезе свих чланица УН на очувању суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (данас Србије) док су акти тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) и других оружаних група косовских Албанаца квалификовани као „терористички”. Савет безбедности УН је у више наврата изричито осудио терористичке акте ОВК као и „сваку спољашњу подршка терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање, наоружавање и обуку”.
Реакција оружаних снага СРЈ и полиције Србије била је усмерена на сузбијање сепаратизма и тероризма, а о непостојању „декларисаних разлога” за напад на СРЈ су и чињенице потврђене у Немачкој. У периоду који претходи агресији на СРЈ, Министарство спољних послова Немачке је (12. јануара 1999) Управном суду у Триру указало да „операције снага безбедности нису биле усмерене на косовске Албанце као на етничку групу, већ на милитантне противнике и њихове наводне следбенике”. Примера ради, и Управни суд Баварске је закључио да изјаве о систематским прогонима албанског становништва на Косову нису потврђене извештајима МСП Немачке, указавши да „јаке југословенске операције од фебруара 1998. представљају селективну снажну акцију против кретања паравојних формација… Државни програм прогона усмереног против целокупне заједнице етничких Албанаца нити постоји нити је постојао”.
Супротно тврдњи амбасадора Шиба, мирна средства решавања кризе на Косову нису била исцрпљена. Јасно је да ни преговори у Рамбујеу нису били „мирно средство решавања” кризне ситуације, већ оквир за изношење уцена.
НАТО је деловао супротно Повељи УН, која не допушта изузетке од правила садржаног у члану 53 да „без одобрења Савета безбедности неће по регионалним споразумима нити преко регионалних организација бити предузета ниједна принудна акција”. Иако је било извесно да не постоји могућност, нити да постоје разлози за усвајање резолуције Савета безбедности којом би се НАТО овластио да употреби оружану силу против СРЈ, није учињен ни предлог да се питање изнесе и пред Генералну скупштину УН. Није поштован ни члан 5 Резолуције Генералне скупштине 3314 (1974) о дефиницији агресије која предвиђа да „било какав разлог ма које природе, било политички, економски, војни или други, не може да служи као оправдање агресије”. Да је оружана акција НАТО-а била противправна јасно произлази и из становишта Међународног суда правде у случају војних и паравојних активности у Никарагви и против ње (1986).
У основи једностраног проглашења независности Косова је употреба оружане силе НАТО-а и ОВК. Стога се „случај Косова” не може оправдати критеријумом који износи амбасадор Шиб да је „проглашење независности искључиво могуће ако се при томе не крши забрана употребе силе”.
Амбасадор Шиб изнео је тврдњу да се годинама интензивно радило на изналажењу решења за статус Косова које би за обе стране било прихватљиво и да је тек након што су се ови покушаји изјаловили проглашена тзв. независност Косова. Он игнорише чињенице да aлбанска страна није водила смислен дијалог већ је инсистирала на независности као једином могућем решењу, без улагања напора да се обезбеде минимални стандарди поштовања људских права, спрече прогони и обезбеди повратак српског и осталог неалбанског становништва.
Како се наводи у Резолуцији 1782 (2011) Парламентарне скупштине Савета Европе, којим се усваја Извештај о нечовечном поступању са људима и недозвољеној трговини људским органима на Косову, „током одлучујуће фазе оружаног сукоба, НАТО је предузимао акције у форми ваздушних напада, док је сувоземне операције изводила ОВК, која је де факто била савезник међународних снага”, и даље наводи да су се након „повлачења српских власти, међународна тела одговорна за безбедност у великој мери ослањала на политичке снаге на власти на Косову, међу којима су многи од њих били бивши припадници ОВК”. У истом извештају се наводи чињеница да су међународне организације на Косову „фаворизовале прагматичан приступ ради краткотрајне стабилности по сваку цену жртвујући основне принципе правде”.
Све резолуције у погледу Косова које је усвојио Савет безбедности УН, као једини међународни ауторитет коме је поверено очување међународног мира и безбедности, заснивају се на принципу заштите суверенитета и територијалног интегритета СРЈ. Територија КиМ је Резолуцијом 1244 стављена под међународну управу, уз гаранцију територијалног интегритета СРЈ и са циљем изградње суштинске аутономије и самоуправе, а не ради стварања независног Косова.
У основи међународне управе налази се пристанак СРЈ, а КиМ Резолуцијом 1244 није истргнуто из суверенитета Србије, већ је циљ био да се успостави управа која ће обезбедити суштинску аутономију уз поштовање територијалног интегритета СРЈ, односно Србије.
Иако преговори о статусу нису довели до споразума, на територији КиМ је уз широку подршку појединих држава било изражено настојање да се спроведе план Мартија Ахтисарија, који никада није изнет на гласање пред Савет безбедности УН, а који је модификован на тај начин да након проглашења независности кључну улогу у надзору над институцијама имају управо оне државе које су заговарале креирање независности Косова. Према Руководећим принципима Контакт групе за решавање статуса Косова (2006) „свако решење које је унилатерално или резултира из употребе оружане силе биће неприхватљиво”. Једино могуће решење за статус КиМ је, како је наведено и у Руководећим принципима Контакт групе, да „договорено решење буде међународни приоритет” и да „једном када процес отпочне он не може бити блокиран и мора се довести до краја”, а да „коначну одлуку о статусу Косова треба да потврди Савет безбедности”.
И поред систематског кршења међународног права и Резолуције 1244, Косово ни данас није, ни де јуре ни де факто, формирано као независна држава. Питање Косова, укључујући ту и питање статуса Косова, још увек је пред Саветом безбедности, чије одлуке, утемељене на међународном праву и потреби очувања међународног мира и безбедности, гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије.
