Два Доналда сада укрштају копља. Туск, председник Европског савета, упозорава да Трамп представља претњу Европи колико и Русија, Кина и радикални ислам, те да Европљани треба да се држе једни других. Претходно је нови председник САД оценио да је ЕУ постала инструмент Немачке и да ће је после Велике Британије напустити и друге земље.
Различите су оцене тог дуела: по једнима, реч је о озбиљном сукобу Брисела и Вашингтона, по другима, прерано је за такав закључак, мада ни они не поричу да су односи САД–ЕУ „на испиту”.
С обзиром на то да се у овом тренутку не назире исход тог великог геостратешког комешања на релацији Брисел–Вашингтон, није могуће ни прецизно рећи како ће се то одразити на Србију и западни Балкан, из чијих се углова Америка, иначе, посматра као неко ко стоји иза најважнијих европских потеза, а Унија се рве и са сопственим тешкоћама.
Недоумицу, пре свега, изазива чињеница да је нова америчка администрација тек устоличена, па се тачно и не зна њена спољна политика. Иако, рецимо, Дејмон Вилсон, извршни потпредседник Атлантског савета САД, тврди да неће бити заокрета према Балкану, ипак се не може пренебрећи и то да се Ивица Дачић, шеф српске дипломатије, у четвртак срео с Рексом Тилерсоном. И то само дан након што је нови шеф Стејт департмента положио заклетву, и пренео му наду да ће нова администрација показати веће разумевање за Србију него оне раније.
„Још није јасно да ли је на делу краткорочна тактика војно-финансијске фракције, елите коју представља Трамп, те да ли ће се нарушени односи ЕУ и САД у блиској будућности окончати интересном нагодбама или је реч о стратегији конфронтација на више фронтова и с блиским савезницама, суседима, трговинским партнерима, све у функцији обнављања моћи САД”, сматра Радмила Накарада, професорка ФПН-а. Уколико се покаже ово друго, унутрашње, регионалне поделе и заплети ће се појачати, глобална сцена ће се узбуркати.
„То значи да би последице неминовно обухватиле и Србију”, истиче Накарада, уверена да „мера преливања негативних последица зависи од јачине наше унутрашње кохезије”.
„Уколико наставимо пут (само)периферизације, распродајом свих кључних ресурса развоја, неравномерном расподелом цене транзиције у складу с неолибералном догмом која производи драматичне социјалне поделе, изостанком владавине права, оштрим унутрашњим политичким поделама, тешко ћемо пронаћи пристојне одговоре на нову рунду изазова, а лако ћемо изнова постати монета за поткусуривање, плен за све геополитичке аспиранте. У додатно суженом маневарском простору, наше опције ће се свести на изнуду а не на рационални избор”, упозорава она.
Зоран Миливојевић, каријерни дипломата, с друге стране, мисли да би у случају кидања садашњих веза Вашингтона и Брисела европска перспектива и процес приступања ЕУ добили другу димензију.
„Ушли бисмо у ситуацију у којој можемо да рачунамо на стагнацију”, каже и наводи да би, прво, овде јачале евроскептичне снаге, а у другом плану била би политика проширења, „јер би се Европа тада више окренула себи и тражила простор да регулише своје трансатлантске односе”.
Ако би, дакле, дошло до „повлачења” ЕУ с овог простора, сви су изгледи, мисли он, да би се ишло на билатералне односе и тада би се „према нама пројектовали интереси који из тога произлазе, рецимо специфично немачки или специфично турски интереси”.
„ЕУ наставља да гради свој идентитет на сукобљавању с Русијом, на САД, а, како најављују, и с Кином и радикалним исламом. Међутим, поставља се питање шта ће онда остати од те ЕУ”, истиче, с друге стране, Слободан Јанковић, из Института за међународну политику и привреду, оцењујући да бриселска бирократија и Немачка, посебно, сада преузимају неолибералну палицу од САД и да Немачка настоји да Унију претвори у неку врсту федерације, а Туск је један од заговорника тог правца.
Балкан је, према његовим речима, једина тачка где ЕУ има какав-такав спољнополитички оквир и настојаће да овде задржи некакав утицај. „Међутим, он ће се смањивати урушавањем саме ЕУ. Ако Србија веже своју судбину за ЕУ, она ће морати да се сукоби и с Русијом и с Кином и да остане у сукобу с Америком”, упозорава Јанковић.
Упитан како би се договор између Америке и Русије одразио на Србију, одговара да ту нешто ипак зависи и од нас. „Ако ми и даље будемо себи поставили ЕУ као приоритет, онда Србија може само да настави да губи”, његов је став.
Уколико би ослабила моћ ЕУ на Балкану, Јанковић сумња да би једна сила могла да преузме примат на овом простору, јер „Балкан је био и поново постаје простор преламања интереса више великих и регионалних сила”.
Међутим, Драган Ђукановић, потпредседник Центра за спољну политику, није сигуран у то да ће доћи до сукоба САД и ЕУ о којем се сада прича, јер је њихово партнерство „сасвим природно”.
„Односи САД и ЕУ суштински неће утицати на односе Србије са ЕУ, с обзиром на то, наша земља има зацртане услове које треба да испуни према Споразуму о стабилизацији и придруживању и Преговарачким оквиром ЕУ. За неке промене које се нас тичу мораће да прође много времена, јер западни Балкан није приоритет ни ЕУ ни САД”, наглашава Ђукановић.
