Србија и право на здравствено осигурање

БЕОГРАД – Тужне слике радника који протестују зато што они и њихова деца немају оверене здравствене књижице, јер раде у лоше приватизованим фирмама, које се све чешће „враћају” натраг под државне скуте, могле би да постану прошлост уколико се прихвати замисао министра привреде Саше Радуловића. Он је пре неколико дана, наводећи да је његов ресор припремио акциони план за 2014. и 2015. годину, којије део стратегије за развој предузетништва и конкурентности, обнародовао да се, између осталог, предлаже да сви грађани Србије имају здравствено осигурање, без обзира на статус.

„Циљ ове стратегије је поправљање укупног пословног амбијента. Здравствено осигурање не би требало да зависи од тога да ли послодавац уплаћује доприносе. Радићемо на томе да здравствене књижице буду оверене за све. Став Министарства привреде је да сви треба да имају здравствено осигурање, без обзира на статус, самим тим што су грађани Србије”, прецизирао је министар Радуловић.

Ово није први пут да министар привреде „потеже” проблематику здравственог осигурања. Пре неколико месеци је рекао да доприноси за здравство не би требали да оптерећују плате запослених, већ да то треба да буде трошак државног буџета.

Шта је разлог што ми већ сада немамо здравствено осигурање које би, без ограничења, било свима доступно?

Неспорно је да је право свих грађана да имају здравствено осигурање цивилизацијско достигнуће. Нажалост, наша држава се у то, у неким случајевима оглушила. Јер, допустила је предузетницима, а поготово у процесима приватизације, да неуредно плаћају здравствено осигурање па се људима често дешавало да ни они, а ни њихове породице немају основну здравствену заштиту, док нови „капиталисти” живе на високој нози. Због тога је држава, веома често, док јој то Уставни суд није „забранио”, из буџета плаћала порезе и доприносе које приватници нису хтели.

Идеју министра Радуловића свакако ваља подржати, јер ова земља, ипак, није толико сиромашна да јој деца и незапослени немају здравствено осигурање, али да га немају и запослени, е то је већ небрига и неспособност власти, у равни оних који радницима не плаћају обавезе, да их силом прописа натера на поштовање основних законских, социјалних, али и цивилизацијских норми.

Финансијско „прекомпоновање” начина финансирања здравственог осигурања сигурно није мала ствар. Републички фонд здравственог осигурања „тежак” је око две милијарде евра годишње, а финансира се доприносима на зараде. Фонд здравства се дотира из буџета с минималним средствима од 668 милиона динара. Колико је то релативно мало издвајање види се према издацима за пензије на које се из буџета даје 256 милијарди динара, док се, на пример, Национална служба за запошљавање финансира с непуних 16 милијарди динара буџетских средстава.

У свету, иначе, постоји неколико начина финансирања здравственог осигурања, а основ за залагање министра Радуловића вероватно би требало потражити у његовој професионалној биографији. Јер, управо у Канади, где је он живео и радио, односно англосаксонском систему, сви грађани имају здравствено осигурање које иде на терет буџета.

Професор Економског факултета у Београду Милојко Арсић каже да наш здравствени систем функционише и да би га требало само побољшати. Он омогућава здравствену заштиту свим осигураним лицима, али и неосигураним у случају ургентних ситуација. Са мало више новца омогућило би се да и неосигурана лица имају потпуну здравствену заштиту. Буџетске дотације могле би се повећати за неосигурана лица, а то су расељени, они без адресе, део незапослених.

– Цивилизацијско је достигнуће да сви имају здравствено осигурање. Међутим, евентуална измена система финансирања здравственог осигурања не сме да буде исхитрена и без потребне припреме. Јер, укидање Фонда здравственог осигурања „тешко” је две милијарде евра. Уколико се укину доприноси за здравствено осигурање на плате и тај трошак се пребаци на буџет морао би да се повећа порез на доходак грађана. За онолико колико би се смањио поменути допринос повећао би се порез – каже Арсић.

Он каже да је наш здравствени систем прављен по узору на немачки модел, али да код нас много слабије функционише. Ми, каже, у поређењу са земљама са сличним бројем становника, мало издвајамо за ову намену. При томе, само су трошкови рада нижи, док су сви остали – лекови, опрема – исти као у другим земљама.

Извор: Политика