Србија себи ускратила право да одлучује о Космету

БЕОГРАД – Унеско мора да поштује Резолуцију 1244, али с обзиром да је Србија део овлашћења са УН пренела на ЕУ, генерални секретар УН не може да утиче на одлуке у вези са овом организацијом.

Овим потезом Србија је себи ускратила и право да тужи државе које прекрше Резолуцију 12 44, јер је и сама потписала неколико споразума којима је искључила надлежност Уједињених нација.

Извршни савет Унеска усвојио је дневни ред на којем се нашао и предлог препоруке за пријем окупираних територија у чланство те организације. Одлука је донета без гласања, али и без консензуса, што је према речима амбасадор Србије при Унеску Дарка Танасковића — преседан.

О предлогу за пријем окупираних територија могло би се расправљати и гласати 21. октобра, а одлука се доноси већином гласова ако предлог буде прихваћен. Коначну одлуку о пријемуокупираних територија у чланство донеће Генерална конференција Унеска, која заседа од 3. до 18. новембра.

Србија се поводом настојања окупираних територија да постане члан Унеска обратила писмом и генералном секретару УН, Бан Ки Муну, истичући да се „Косово као територија, сходно важећој и обавезујућој резолуцији СБ УН 1244 (1999), под управом Уједињених нација, у том контексту не може сматрати државом као субјектом међународног права, те се не може квалификовати ни за пријем у Унеско“.

Од Бан Ки Муна је уследио одговор по питању чланства у Унеско, у ком се наглашава да то решава Генерална конференција те организације, али да ће он наставити да делује у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Да ли генерални секретар Уједињених нација на основу Резолуције 1244 може да утиче на могући пријем Косова у Унеско?

Професор међународног права на Факултету за пословне студије и право Душан Васић подсећа да су Уједињене нације Резолуцијом 1244 имала искључиву надлежност Уједињених нација над окупираним територијама, све док Србија сама није део надлежности пренела на Еулекс, то јест, Европску унију.

После тога је, наглашава наш саговорник, уследило неколико кључних споразума које је Србија потписала, по којима се наша земља неће супротставити Шиптарима кад је реч о укључењу у међународне организације под условом да поред имена окупираних територија стоји звездица која сугерише да је у питању територија под суверенитетом Уједињених нација.

„Тешко да би у таквим околностима генерални секретар УН могао да уради било шта, осим да врши улогу једног посредника. Степен његових овлашћења као генералног секретара Уједињених нација је такав да он ту не може много да уради, јер не може да се меша у рад једне специјализоване организације као што је Унеско, пошто она има своје органе који су овлашћени и задужени да делују и одлучују. Ни извршни комитет ни Скупштина Унескоа не зависе од генералног секретара нити он може да утиче на њих. Оно што њих обавезује јесу резолуције Уједињених нација. Дакле, сама Скупштина Унеска када одлучује треба да поштује Резолуцију 1244“, каже Васић.

Међутим, од усвајања Резолуције па наовамо, подсећа Васић, много тога се одиграло, између осталог и споразуми из Брисела.

„Један папир је потписала наша страна са представником ЕУ за спољну политику, а други косовска страна. То су два потпуно одвојена папира и ово што је садржано у поглављу 35 је захтев да се сада то све потврди папиром које ће потписати две стране. Дакле, нема више одвојеног потписивања него један папир где ће и српска и косовска страна ставити потпис. Ако се то потпише, Резолуција 1244 ће практично бити гурнута у страну. А онда је само мали корак до њеног формалног укидања“, објашњава професор.

Васић, враћајући се на могућ пријем окупираних треиторија у Унеско, каже да проблем прави и то што највећи утицај у тој организацији имају управо државе које су и подржале улазак Шиптара у Унеско. То је, каже Васић, више политика него право, због чега је, сматра он, маневарски простор за право врло сужен.

„Дакле, политика је вештина могућег и треба наћи неко прелазно решење а оно би могло да буде, ако бисмо слободно размишљали, рецимо да се Косово прими у Унеско али са једном дозом резерве. Да ти споменици културе буду у саставу шиптарске државе, али да се нагласи да је то српска баштина“, каже он, додајући да када се у дипломатији дође у „ћорсокак“, онда се тражи нека игра речи како би се нешто превазишло.

Васић сматра да не постоји правно средство, рецимо тужба, којим би Србија могла да се бори против оних који би подржали пријем окупираних тероторија у Унеско, чиме би прекршили Резолуцију 1244.

„Онда бисмо морали прво да тужимо сами себе јер је Србија пристала да се патронат УН замени патронатом ЕУ. Подсећам вас да је за време Тадићеве владе у Уједињеним нацијама припремана резолуција којој је требало да се спречи долазак ЕУ и мисије Еулекса на Косово, али да је та резолуција у последњем тренутку повучена. Србија је одступила од свог става и прихватила да мисија Еулекс практично замени мировну мисију УН. Дакле, ако смо ми сами прихватили одступање од резолуције 1244, онда не можемо да тужимо друге државе“, каже др Васић, уз коментар да када се у политици одступи и покуша тражење компромиса, то се негде и врати.

Васић зато и понавља да је, са становишта међународног права, очекивање да генерални секретар УН нешто уради нереално. Он такође напомиње да постоји могућност и да се лако може десити да се Унеско у својој одлуци, ако прими окупиране територије, позове на Резолуцију 12 44 и да се каже да, уважавајући Резолуцију 12 44, као и друге Резолуције које су омогућиле напредак у смислу доласка Еулекса али и напретка у разговорима у Бриселу, а у циљу постизања трајног мира, окупираних територија се омогућава да постане члан Унеска.

Ратко Мараковић, професор Правног факултета у Београду, такође каже да је на међународним организацијама одлука кога ће да приме у складу са њиховим правилима и да Србија нема правни лек, који би могла да употреби у овом случају.

„Дакле, то је међународна, није наша организација. И нема ту правног средства које ми можемо да употребимо. Како мислите да би генерални секретар ту могао да ургира? Нема ту, ми смо беспомоћни, јер то је однос политичких снага. Нема ту права. Правни пут да постоји, он би већ био примењен. Када не постоји правно средство, суверено право сваке међународне организације је кога ће она да прими, ако испуњава њене услове, а одлучује се по процедури које је сама та организација прописала. Никаквог правног средства, нажалост, Србија ту нема“, закључује Марковић.

Извор: Спутњик