„Свет цени значајну улогу Србије у Великом рату“, кочи се великим словима на насловној страни „Вечерњих новости“ најављеној за 12. новембар. Међутим, нешто сасвим друго је освануло на киосцима тог дана: „Француска брука на Дан победе у Великом рату“, пишу „Новости“ на исти начин и на истом месту. Читалац се не би требао спрдати са овим новинама – оне само верно следе државну политику.

Наиме, свој одлазак у Париз на обележавање стогодишњице краја Првог светског рата, Александар Вучић је рекламирао – а режимски медији здушно пумпали – као догађај где ће на видело изићи његов политички, дипломатски, лични и сваки други престиж остварен откако је на власти. Није тако испало, нити се могло сакрити да је председник Србије тамо имао понижавајући третман и тако, посредно, сама земља. Право место било му је у групи са Доналдом Трампом, Владимиром Путином, Ангелом Меркел и другим председницима или премијерима, уместо међу војним и нижим по рангу представницима држава позваних на церемонију. Питање зато гласи – како је до свега дошло?

Шпекулације да се ради о политичкој поруци кроз протоколарно понижење, отклонио је француски амбасадор у Београду, Федерик Мондолони. Он је у распоред седења назвао „великом грешком због које жали“ и треба му веровати. У супротном, тешко да би председник Француске Емануел Макрон потврдио долазак у Србију. Проблем је, дакле, у нечем другом.

Зна се добро да за лидере малих и периферних држава скупови попут овог одржаног у Паризу имају првенствено унутрашње-политички значај. Просто, у друштву најмоћнијих светских играча шаљу бирачком телу сигнал „с ким си, такав си“. А зависно од тога колико им је стало да буду запажени, толико претходно лобирају код домаћина кроз добро осмишљене дипломатске контакте и активности на разним нивоима, првенствено професионалним. У случају Вучића коме је скуп у Паризу био изузетно важан, српска дипломатија ни изблиза није урадила што је требала за разлику од хрватске и, посебно, косовске; почевши од министра спољних послова Ивице Дачића до наше амбасаде у Француској, сви су из ове лекције добили кечину већу од Ајфелове куле.

 

Али, као што се није спрдати са „Новостима“, тако се није ни скандализовати над нашим дипломатима. Јер, у оквиру онога што им је у опису посла, чиме се стварно могу бавити? Дачићу је, без икакве сумње, главни задатак да песмом разгаљује Вучићеве госте из света пошто га овај не припушта ни у што значајно у домену спољне политике. Од министра са таквим статусом, ни дипломате се немају чему добром надати, посебно не сувислим инструкцијама и планском раду што год да им је циљ. И да не буде забуне – овде је искључиво реч о нешто мало преосталих професионалаца у Министарству спољних послова пошто се оно одавно претворило у место за ухлебљење партијских кадрова, старлета, ортака и случајних људи у пролазу… Заиста, што би човек и могао поверити овим другим изузев прикупљања капиларних гласова у јавним предузећима?

На крају, остаје сам Вучић и његов кабинет. Што су они радили? Очекивали да ће Макрон лично бринути о Вучићевој столици поред тензије сусрета са Трампом или Путином? Надали се да историјске заслуге од пре сто година претежу над актуелним политичким интересима и значајем? Или су, може бити, колективно поверовали у хвалисање председника Србије услед куртоазних похвала како га свуда фермају попут Тита ономад, у сасвим другом свету и околностима?

Извесно је само то да је Вучић у Паризу понижен. Можда му је то била и прилика да види како се осећају грађани Србије када отпутују тамо где је он био и квалитет властитог живота упореде са оним својих домаћина.


Извор: Време/НСПМ

Оставите коментар

Оставите коментар на Србин у Паризу или смисао изреке „с ким си, такав си“

* Обавезна поља