Судске терапије душевног бола

БЕОГРАД – Иако су редовно примали плату, око 700 судија и тужиоца који нису реизабрани током реформе правосуђа тужило је државу за накнаду штете. У поприлично брзим споровима у односу на друге парнице грађана, судије су за колеге почеле да доносе и прве пресуде на конто душевне боли и повреде угледа, од којих је једна, према сазнањима „Блица”, скоро 4,5 милиона динара.

Међу првим донетим пресудама, и то само четири месеца по подношењу тужбе је случај судије Драгане Бољевић, председнице Друштва судија Србије. Њој је досуђена вредност 2.172.828,84 динара, а уз то и трошкови за адвоката 186.358 динара. Бољевић, међутим, током реформе правосуђа није била реизабрана практично због неефикасности јер је, како стоји у образложењу Високог савета судства (ВСС), утврђено да су у предметима у којима је она била судија поднете притужбе због дугог трајања поступка, па је тако у 121 предмету Бољевићева одлуку доносила након више од две године.

Међу онима који су тужили државу је и садашњи в.д. Врховног касационог суда (ВКС) Драгомир Милојевић. Он није био реизабран због случаја педофила Илариона, а данас тражи 150.718 динара. Он је поднео тужбу 17. јуна, дан након што је га је ВСС – дакле управо онај орган који је “чешљао” судије и прогласио га недостојним – овог пута предложио за председника ВКС.

Оно што је посебно индикативно у већини пресуда судова, а што ће много коштати грађане Србије, јесте чињеница да јавни правобранилац који треба да заступа државу не дође на суђење или једноставно нема ништа против захтева својих колега који сматрају да су оштећени.

У овим парницама где су у добром делу случајева управо судије биле у истој групи нереизабраних, пресуђује се за душевну бол због повреде угледа и части, а суме су неколико пута веће него што је примера ради трагичан случај војника у Топчидеру, где је за људски живот досуђено 5.000 евра. У пресуди судији Катарини Обрадовић Бакљаја додељена је сума од 4.400.000 динара (35.000 евра), а пресуда је донета због – изостанка јавног правобраниоца. Да ствар буде још трагичнија – пресуда се никада не може донети због изостанка и досудити нематеријална штета, што је став Врховног суда.

Ево још неколико невероватних случајева. Радомир Бубања је судија Првог основног суда, у истом суду се суди за одштету, а треба да пресуди нереизабрани судија Младен Миловановић. Судија Љиљана Стојковић тражи 2,2 милиона динара, а није била реизабрана јер је Окружно јавно тужилаштво у Београду 2006. поднело захтев за спровођење истраге против ње због сумње да је починила кривично дело примање мита у случајевима по тужби предузећа Астра банке, „Yуцоцо“, „Сецyцо“, „Астра симит“ против НБС.

Нереизабране судије које су после две године враћене на посао све време су примале основну плату, која је, примера ради, у Основном суду износила око хиљаду евра. Међутим, судови су доносили пресуде по кратком поступку – у случају Љиљане Гарибовић, која није била реизабрана на место општинског јавног тужиоца због нестручности: око 900.000 динара.

Ни у једном од предмета судови нису разматрали да ли је и заиста повређен углед и част судија. Ниједан суд пресуђујући одштете колегама није узео у обзир да то што су нереизабране судије враћене на посао не значи да је поступак избора окончан. У одлуци Уставног суда о враћању на посао, а у коју је „Блиц” имао увид стоји: „Доношење овакве одлуке… није сметња ВСС да применом одредбе члана 6. Закона о изменама и допунама Закона о судијама преиспита постојање разлога који указују на сумњу у њихову стручност, оспособљеност или достојност”.

Извор: Блиц