Сви наши страхови

Док српска јавност с неизвесношћу очекује одлуку Бундестага о датуму за почетак преговора о чланству Србије у ЕУ, неизбежно се поставља питање шта ће та одлука, ма каква била, донети и њој и остатку региона. Одлука о датуму, чак и у најбољем случају, неће одмах имати економски видљиве ефекте јер ће средства која Србија добија из буџета ЕУ остати приближно иста као и до сада (око 207 милиона евра), а њени ефекти на приватне инвеститоре ће зависити од макроекономске стабилности у земљи. Оваква одлука, међутим, стабилизовала би политичке прилике у Србији, њене односе са суседима и ширим окружењем и још једном створила простор за реформе које Србија чека последњих неколико деценија.

Да поједноставим: бруто национални производ Србије износи око 30 милијарди евра, мање од већине европских земаља сличне величине, а у просеку годишње потроши три милијарде више и ту разлику надокнађује задуживањем у земљи и иностранству због чега је њен спољни дуг достигао 60 одсто БНП. Иако има и много задуженијих земаља од ње (јапански јавни дуг је 200 одсто БНП), проблем је што се она задужује у страној валути и што би даљи раст спољног дуга водио директно у „грчки сценарио“. Излаз из ове ситуације су или убрзан раст производње, извоза и националног дохотка, што би могле донети само „кинеске“ стопе раста од пет до седам одсто годишње, или строга штедња на рачун плата, пензија и свих јавних издатака уз дугорочно слабљење земље и на унутрашњем и на међународном плану.

Где су узроци неразвијености и сиромаштва, тј. одакле би морале почети структурне реформе које би Србију „увеле у Европу“ или, ако не волите Европу, које би је приближиле групи тзв. новоиндустријализованих земаља али у сваком случају учиниле самоодрживом земљом у којој би било могуће нормално живети? Одговора има много али, уз неизбежно уопштавање, наведимо само неке.

На првом месту су последице рата и распада Југославије али и узроци који су до њих довели. Југославија и њен социјализам су своје „златно доба“ доживели 1958. и 1968. године да би потом, најпре неприметно а потом све видљивије, почели да губе корак с променама у свету, у деценији после Титове смрти запали у дубоку кризу и деведесетих нестали у вртлогу грађанског рата. Део српске привреде који је седамдесетих и осамдесетих година био конкурентан на светском тржишту уништили су рат и међународне санкције деведесетих година 20. века, а докрајчила приватизација у првој деценији 21. века.

Иако би и без рата већина бивших привредних гиганата које је прегазило време вероватно нестала, део њих је пре две деценије имао добре шансе да се прилагоди и преживи. Неки би чак и данас имали шансе уколико би добили модерну управу, велике инвестиције, преструктурирали се и постали конкурентни на тржишту. У супротном, Србија ће моћи да бира између буџетског колапса и посрнулих гиганата попут Смедеревске железаре, Борског рудника, прибојског ФАП-а и сл., од којих и данас живе читави градови и десетине хиљада породица. Можда је пука коинциденција, али рупа у овогодишњем буџету Србије приближна је суми новца која је потребна само за одржавање производње у железари.

Србија и остале постјугословенске земље су из рата изашле као мале земље које без међусобне трговине нису имале озбиљне шансе на светском тржишту. После 2000. ЕУ је ту доста помогла и данас су „западни Балкан“ и Цефта углавном друго име за бивше југословенско тржиште, једино на коме Србија има суфицит. У трговини са ЕУ Србија има дефицит, али на овом тржишту остварује чак 60 одсто своје укупне спољнотрговинске размене. Укратко, Србија је мала земља која ће, да би опстала, морати барем половину свог БНП да остварује на страним (европским) тржиштима и којој је у интересу да њено уже и шире окружење буде стабилно и отворено за њену спољну трговину.

Уколико бисмо наставили овај списак вероватно бисмо морали рећи да је Србија и земља са старим становништвом и да то значи да већ данас на једног запосленог долази један становник у пензији (минимум је 2,5:1, а оптимум 4,5:1). Даље, морали бисмо рећи и да је Србија неравномерно развијена земља у којој ће за 15–20 година већина становништва живети у неколико великих градова и дуж главних саобраћајница. Такође, рекли бисмо и да је Србија земља која је током последњих двадесетак година изгубила и губи огроман део свог младог и образованог становништва (процењује се да је само Београд напустило 100.000–150.000 младих с универзитетском дипломом и читавим породицама) итд. Укратко, списак структурних неравнотежа у Србији није само дуг него је дуго и занемариван од стране политичких класа које нису имале ни знања ни храбрости да се упусте с њима у коштац и радије су опстајале на власти служећи се популизмом и држећи земљу у изолацији.

Фамозни датум почетка преговора о чланству у ЕУ отуда је и шанса за нови почетак у Србији. Уколико он буде повод да интелектуалци, политичари и партије изађу с озбиљним политичким програмима и започну озбиљне реформе које би ову земљу учиниле на дуги рок самоодрживом, онда би и почетак преговора о чланству у ЕУ могао окренути и нову страницу у историји ове земље. У супротном, овај датум као и многи датуми до сада (Дејтон, Куманово и сл.) донеће само предах до следеће кризе, а Србија ће и даље бити члан „клуба европских губитника“.

Извор: Политика