Tenzije između Evrope i Rusije izaziva Vašington

Hoće li čelnici evropskih zemalja članica Atlantskog saveza ispratiti primer Žozea Manuela Baroza, koji je po završetku predsedavanja Evropskoj uniji postao lobista Goldman Saksa? Nije li im, u tom slučaju, samit Severnoatlantskog saveza (NATO) mogao poslužiti kao priprema za povratak na scenu u vidu konsultanata nekog od američkih preduzeća za proizvodnju naoružanja? Iako svakako apsurdna – makar se nadamo – ova hipoteza zvuči tek nešto alarmantnije od odluke objavljene po završetku njihovog sastanka održanog u julu u Varšavi: uspostavljanje nove mobilne jedinice od četiri hiljade ljudi u Poljskoj ili nekoj od baltičkih zemalja. Na puškomet od Sankt Peterburga i uporišta ruske flote u Baltičkom moru.

Već zamišljamo ozlojeđenost ruskih državnika kada se NATO, struktura nasleđena još iz Hladnog rata, koja je trebalo da nestane skupa sa Sovjetskim Savezom (1), sastao na istom mestu na kom je maja 1955. godine, pod pokroviteljstvom SSSR-a, potpisan Varšavski pakt. Da stvar bude gora, američki general Kertis Skaparoti, novi komandant NATO snaga u Evropi, izjavio je da bi njegova „komandna struktura“ trebalo da bude „dovoljno agilna za prirodnu tranziciju između mira, provokacije i sukoba (2)“. „Provokacije“, kažete? Ukrajinski predsednik, Petro Porošenko, koji vodi neobjavljeni rat s Rusijom, bio je pozvan u poljsku prestonicu, iako njegova zemlja nije deo NATO-a.

Tamo je mogao da čuje podsećanje predsednika Sjedinjenih Američkih Država na njegovu „čvrstu podršku naporima Ukrajine da odbrani svoj suverenitet i teritorijalni integritet protiv ruske agresije“. U prevodu: zapadne sankcije protiv Moskve opstaće „sve dokle Rusija u potpunosti ne ispuni svoje obaveze koje proističu iz sporazuma u Minsku (3)“. Vašington i njegovi saveznici, dakle, ostaju pri tome da ulogu ukrajinskih manevrisanja u slučaju aneksije Krima od strane Moskve tretiraju kao kršenje sporazuma iz Minska.

Čemu održavanje tenzija između evropskih zemalja i Rusije? Zato što to Vašingtonu omogućava da predupredi bilo kakvo njihovo zbližavanje, ali i da nakon Bregzita osigura da će njegov najpokorniji saveznik, Ujedinjeno Kraljevstvo, ostati važan faktor vojne budućnosti Starog kontinenta. Berlin, koji je upravo povećao svoj vojni budžet, uveren je da će „bez promene kursa, Rusija u bliskoj budućnosti postati pretnja po bezbednost našeg kontinenta (4)“. Gotovo da smo u iskušenju da tu formulu primenimo na NATO…

Drugi pucnjevi zaglušili su udaranje u bubanj Atlantskog saveta. Barak Obama morao je da skrati boravak u Evropi nakon smaknuća policajaca u Dalasu. Nekoliko sati pred ubistva u Nici 14. jula, Fransoa Oland je u svom govoru pričao o plati svog frizera, ali nije spominjao Varšavski samit, na kom se Francuska obavezala da će doprineti raspoređivanju trupa na granici sa Rusijom.

Prevod – Matija Medenica

_____________________________________

Uputnice:

(1) Vidi: Régis Debray, „La France doit quitter l’OTAN“, Le Monde diplomatique, mart 2013.

(2) Citirano u: The Wall Street Journal, Njujork, 11. jul 2016.

(3) Sporazum o prestanku sukoba u istočnoj Ukrajini. Vidi: Igor Delanoë, „L’Ukraine entre guerre et paix“, Le Monde diplomatique, mart 2015.

(4) Nemačka bela knjiga odbrane, citirano u: Le Figaro, Pariz, 14. jul 2016.

Izvor: Le Monde diplomatique/Nedeljnik