Туњо и Куста

Када год се, већ по који пут, „међународнa заједница” навади да уједињује БиХ, упркос двадесетогодишњим неуспесима, увек се питам на шта ли они тај идејни пројекат наслањају, изузев на неке никад објашњене „геополитичке интересе” и осиони политички инжењеринг. Пошто с тобоже вековима јединственом Босном немају непосредна искуства, чини ми се да углавном читају Калаја, Микулића, Поздерца, Малкома Коена и савремене бошњачке фантасте. Било би корисно да се барем сада, у јеку „одлучне битке за реинтеграцију Босне”, обавесте о једној поучној епизоди из златног доба братствено јединствене СР БиХ.

„Литература која је настајала у Босни у посљедњих сто година, више је Босну дијелила него ли војске које су преко ње марширале. Та литература почиње седамдесетих година XIX вијека да би почетком XX стољећа добила посебан замах у пробуђеним националним покретима, код њихових духовних инспиратора Кочића, Ћоровића итд., а кулминирала код Андрића, који је њен највећи и најбољи представник”, објавио је половином шездесетих Мухамед Туњо Филиповић у сарајевском часопису „Живот”.

Тај чланак „О босанском духу у босанско-херцеговачкој књижевности” био је са одушевљењем или згражањем запажен међу малобројним читаоцима књижевне периодике, али би остао, по босански, мудро прећутан да Новица Петковић оштрим реаговањем није скренуо пажњу шире јавности на њега. Дигла се прашина pro et contra, у којој није пресудило то што је Мухамед ударио на српску културу, него што је нобеловца назвао горим од свих окупатора. Туњо Филиповић је искључен из СК и Петковић је тиме званично добио за право. Касније се, међутим, испоставило да је Мухамед, на основу чланка о „босанском духу” и политичке санкције, постао национални јунак. А „ћетник” Новица, предмет толике мржње и подметања чаршије да је морао да оде из Сарајева.

Сећам се да су у највећу књижару у граду на Титовој улици улазили људи за које се, по береткама набијеним до ушију, препознавало да су муслимани, а по свему осталом да су први пут у књижари. Тражили су Мухамедову књигу. Онда би се без објашњења укључивао легендарни пословођа Стипе (Вилић, из Дувна, са флекама из доба НДХ), са Мухамедовом Монографијом о Лењину, и правио посао.

Филиповић је због гунђања „муслиманске базе” убрзо рехабилитован. А пошто су негде у то време Микулић и Поздерац почели од Босне да праве републичку државу која „неће то да буде ништа мање него остале, већински националне републике”, он је и аванзовао. Довољно маштовит да „научно објасни” да су аутохтони Срби и Хрвати заправо Босанци хришћанске вере и ближи комшијама муслиманима него својим сународницима у „матицама”, постао је компартијски идеолог. Кад је његов „босански дух” пуштен из боце, утврђено је и заједничко богумилско порекло, црква босанска, писмо босанчица итд. И да Мухамед није био преблизак бившим властима а и без иједног дана у затвору, Алија Изетбеговић би тешко добацио и до управника мејтефа.

Рат још није био ни почео, а медији су објавили да је извесни Мурат Шабановић експлозивом разнео споменик нобеловцу Андрићу у Вишеграду. Тешко да је Мурат и читао Андрића, а поготово шта је Филиповић писао о „О босанском духу у босанскохерцеговачкој књижевности”, али је очигледно и до њега стигла прича да је српски нобеловац био непријатељ Босне. После рата о томе је додао и детаље да му је експлозив дао Омер Бехмен, уз обећање да ће за награду добити дућан на Башчаршији. Но, пошто су се у миру почели тражити и папири о власништву, Мурат се наљутио и одлучио да проговори. Али нико се није ни почешао да га оптужи.

После рушења Андрићевог споменика Мурат се још током рата из Вишеграда преселио у Сарајево у напуштени војни стан у елитном насељу Циглане. У исто време, велики поштовалац Андрићевог дела, Емир Кустурица, остао је без стана у Сарајеву, па се касније нашао у Вишеграду да, уз помоћ Додикове власти, у славу Иве Андрића подигне читав камени град.

Национално-верски плурализам и антагонизам у предратној „јединственој БиХ” знао је бити подстицајан, такмичарски и креативан. Али само док не пређе „танку границу између љубави и мржње”, коју је много раније уочио Андрић слушајући у сарајевским ноћима звонике са Катедрале, Саборне цркве и Сахат-куле како исте сате откуцавају у различито време. Нешто као уживање у бујној вегетацији која расте из пепелом оплођене земље подно угашених вулкана, али уз сталну опасност да ће ужарена лава опет покуљати и све уништити.

И понављало се у „јединственој Босни” да се „добри Бошњани”, са краћим или дужим паузама, ухвате за гркљане већ толико пута да је сваком паметном доста.

А овако, у „нејединственој”, Мухамед је у муслиманском Сарајеву добио титулу „најпаметнијег у Бошњака”, а Кустуричин Андрићград је постао најпосећенија дестинација у Српској. И мирна Босна! Уосталом, нису Иво, Мухамед и Емир прогласили „смрт мултикултурализма” него су то ономад учинили Меркелова и Камерон. Није ваљда да су БиХ изузели и да хоће да подгреју замрзнути сукоб.

Извор: Политика