Велики дуг као део великог бизниса

БЕОГРАД – „Компанија није моја, њу заправо држе банке”, јавно је образложио своје дугове један од наших највећих капиталиста.

– Ево, ја овако дрхтим пред банкарима – испружио је руке и изјадао сеновинарима једном приликом такође један од најбогатијих људи у Србији.

Са којим год крупнијим бизнисменом, уз неколико изузетака, данас да разговарате, неће избећи да вам се пожали како тешко послује, да грца у дуговима и како је ситуација за пословање готово неподношљиво тешка… А оно што неће рећи јесте како је доспео у те проблеме. Зашто се преинвестирао, презадужио и због чега је исисавао новац из фирми које је купио… Да ситуација није нимало наивна показују подаци портала „Макроекономија” – у октобру прошле године дуг наше привреде банкама износио је око 19,1 милијарду евра.

Одмах треба рећи да се широм света нови послови и развој често финансирају из кредита. И то није спорно. Али, српски транзициони бизнисмени не могу се много поредити са западним. Бар не у неколико специфичности.

Најпре у доба приватизације, многи од њих су узимали огромне кредите којим су се брзо ширили и куповали све не марећи за основну делатност. Тако су власници компанија, чији је основни бизнис била малопродаја, непромишљено ушли у вишемилионске послове са некретнинама. Са застојем на тржишту и падом цене квадрата, доспели су у проблем.

Други, који су се бавили дистрибуцијом робе и увозом аутомобила, почели су да купују пословни простор у центру Београда и других градова и такође доспели у проблем. Трећи су куповали све редом, паимају фирме које се баве продајом, производњом хране, изградњом станова…

Сви су рачунали на велики и брз обрт новца. После 2008. године тога више није било, па су приморани кризом или због жеље да избегну обавезе према држави, партнерима, радницима, многи од њих пронашли нов рецепт: уколико фирма доспе у проблем и рачун јој буде блокиран, отвара се нова и настављају се и бизнис и задуживање.

Према речима оних који послују легално, код нас је релација држава–привредници оптерећена односимаиз прошлости, личним везама из протекле две, три деценије, разним услугама и дуговима. То је, кажунаши саговорници, главни разлог због којег се многима праштало нефер пословање. За то време домаће банке у којима су готово сви они имали кредите почеле су да пропадају, управо због ненаплативих зајмова.

Како год, временом су једна по једна фирма, наших познатих бизнисмена, почеле да бележе губитке, а дугови да расту.Неке су већ месецима у блокади. Поставља се, стога, питање да ли је заистаза то одговорна само криза?Или је пре реч о фото роботу српског транзиционог бизнисмена који једноставно не уме и не може да послује без политичке подршке, личних контаката са властима и јефтиног (или чак бесповратног) задуживања? О томе нема јединственог става. Да је веома опасно генерализовати ствари, сматра Милан Ковачевић, консултант за страна улагања.

– Имам клијенте који уопште немају кредите, јер је то у нашој земљи веома скупо. Али, у поступку приватизације многи су кредите подизали како би нешто купили. А онда су на основу те нове имовине подизали још један кредит како би још нешто приватизовали. И тако се временом правио проблем – сматра он.

На наше питање – да ли је у свему томе, ипак, била кључна веза између политике и крупног капитала која се све то и омогућила, Ковачевић одговара:

– Сигурно да постоји веза. Има тога: „ја ћу теби ово, а ти мени оно”. Или „дајте кредит из Фонда за развој, а за узврат добијете донацију или нешто слично”. Али, то је веома компликован ланац који је тешко сагледати, па се зато томе мора стати на пут ригорозним контролама и казнама – каже Ковачевић.

Шта је још решење? Најпре, треба успоставити једнаке аршине према свима и имати транспарентност у раду.

– И спроводити стечајеве и све што пише у закону. Не сме да се толерише пракса опраштања појединим дужницима дела дуга. Морамо да уведемо финансијску дисциплину – каже он.

За мале привреднике је незамисливо задуживање унедоглед и отварање нових фирми како би се избегли дугови старих. Како кажу, да у њиховом пословању нешто није у реду, одавно би им неко покуцао на врата.

– Неки људи имају привилегију да оснивају низ повезаних фирми и да узимају огромне зајмове. Чим видите неку фирму која постоји тек пет година, а приходи јој порасту 800 пута, ту нешто није у реду и ту би финансијска инспекција морала да прати токове новца. Јер, управо такве фирме доспеју у проблеме – сматра Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије, који сматра да је то омогућила искључиво веза између политике и бизниса.

– Код нас готово свака политичка партија има своје бизнисмене. То је директна спрега која се годинама толерисала. Можемо да претпоставимо да се део прихода таквих фирми одливао странкама – закључује Рајић.

Решење такође види у строгој контроли токова новца и што бољем раду Управе за спречавање прање новца, Пореске управе и свих надлежних институција.

———————————————————————-

Радуловићев рецепт

Бивши министар привреде Саша Радуловић понудио је у првом интервјуу „Политици” крајем октобра рецепт за решавање проблема фирми тајкуна. Како је рекао, пре него што је постао министар писао је да су тајкуни имали модел – улагање у некретнине преко кредита којим су задуживали фирме које су куповали. Због тога су данас у проблемима.

– Приватизована предузећа су задужена, извлачен је новац преко оф шор компанија и куповане некретнине. Сада су те фирме у дуговима, јер кредити код којих постоје проблеми са наплатом су достигли 22 одсто. Код неких банака и 50. У таквој ситуацији умире основна делатност фирми које су купљене и зато мора да дође конверзије потраживања у капитал тих фирми. Банке ће морати да уђу у тај поступак, а како немају механизме да се баве тим проблемом, ми планирамо да разговарамо са великим инвестиционим фондовима, који би дошли овде, купили потраживања од банака и извршили конверзију – понудио је Радуловић решење.

Од тога, на крају, није било ништа.

Извор: Политика