Veliki dug kao deo velikog biznisa

BEOGRAD – „Kompanija nije moja, nju zapravo drže banke”, javno je obrazložio svoje dugove jedan od naših najvećih kapitalista.

– Evo, ja ovako drhtim pred bankarima – ispružio je ruke i izjadao senovinarima jednom prilikom takođe jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Sa kojim god krupnijim biznismenom, uz nekoliko izuzetaka, danas da razgovarate, neće izbeći da vam se požali kako teško posluje, da grca u dugovima i kako je situacija za poslovanje gotovo nepodnošljivo teška… A ono što neće reći jeste kako je dospeo u te probleme. Zašto se preinvestirao, prezadužio i zbog čega je isisavao novac iz firmi koje je kupio… Da situacija nije nimalo naivna pokazuju podaci portala „Makroekonomija” – u oktobru prošle godine dug naše privrede bankama iznosio je oko 19,1 milijardu evra.

Odmah treba reći da se širom sveta novi poslovi i razvoj često finansiraju iz kredita. I to nije sporno. Ali, srpski tranzicioni biznismeni ne mogu se mnogo porediti sa zapadnim. Bar ne u nekoliko specifičnosti.

Najpre u doba privatizacije, mnogi od njih su uzimali ogromne kredite kojim su se brzo širili i kupovali sve ne mareći za osnovnu delatnost. Tako su vlasnici kompanija, čiji je osnovni biznis bila maloprodaja, nepromišljeno ušli u višemilionske poslove sa nekretninama. Sa zastojem na tržištu i padom cene kvadrata, dospeli su u problem.

Drugi, koji su se bavili distribucijom robe i uvozom automobila, počeli su da kupuju poslovni prostor u centru Beograda i drugih gradova i takođe dospeli u problem. Treći su kupovali sve redom, paimaju firme koje se bave prodajom, proizvodnjom hrane, izgradnjom stanova…

Svi su računali na veliki i brz obrt novca. Posle 2008. godine toga više nije bilo, pa su primorani krizom ili zbog želje da izbegnu obaveze prema državi, partnerima, radnicima, mnogi od njih pronašli nov recept: ukoliko firma dospe u problem i račun joj bude blokiran, otvara se nova i nastavljaju se i biznis i zaduživanje.

Prema rečima onih koji posluju legalno, kod nas je relacija država–privrednici opterećena odnosimaiz prošlosti, ličnim vezama iz protekle dve, tri decenije, raznim uslugama i dugovima. To je, kažunaši sagovornici, glavni razlog zbog kojeg se mnogima praštalo nefer poslovanje. Za to vreme domaće banke u kojima su gotovo svi oni imali kredite počele su da propadaju, upravo zbog nenaplativih zajmova.

Kako god, vremenom su jedna po jedna firma, naših poznatih biznismena, počele da beleže gubitke, a dugovi da rastu.Neke su već mesecima u blokadi. Postavlja se, stoga, pitanje da li je zaistaza to odgovorna samo kriza?Ili je pre reč o foto robotu srpskog tranzicionog biznismena koji jednostavno ne ume i ne može da posluje bez političke podrške, ličnih kontakata sa vlastima i jeftinog (ili čak bespovratnog) zaduživanja? O tome nema jedinstvenog stava. Da je veoma opasno generalizovati stvari, smatra Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja.

– Imam klijente koji uopšte nemaju kredite, jer je to u našoj zemlji veoma skupo. Ali, u postupku privatizacije mnogi su kredite podizali kako bi nešto kupili. A onda su na osnovu te nove imovine podizali još jedan kredit kako bi još nešto privatizovali. I tako se vremenom pravio problem – smatra on.

Na naše pitanje – da li je u svemu tome, ipak, bila ključna veza između politike i krupnog kapitala koja se sve to i omogućila, Kovačević odgovara:

– Sigurno da postoji veza. Ima toga: „ja ću tebi ovo, a ti meni ono”. Ili „dajte kredit iz Fonda za razvoj, a za uzvrat dobijete donaciju ili nešto slično”. Ali, to je veoma komplikovan lanac koji je teško sagledati, pa se zato tome mora stati na put rigoroznim kontrolama i kaznama – kaže Kovačević.

Šta je još rešenje? Najpre, treba uspostaviti jednake aršine prema svima i imati transparentnost u radu.

– I sprovoditi stečajeve i sve što piše u zakonu. Ne sme da se toleriše praksa opraštanja pojedinim dužnicima dela duga. Moramo da uvedemo finansijsku disciplinu – kaže on.

Za male privrednike je nezamislivo zaduživanje unedogled i otvaranje novih firmi kako bi se izbegli dugovi starih. Kako kažu, da u njihovom poslovanju nešto nije u redu, odavno bi im neko pokucao na vrata.

– Neki ljudi imaju privilegiju da osnivaju niz povezanih firmi i da uzimaju ogromne zajmove. Čim vidite neku firmu koja postoji tek pet godina, a prihodi joj porastu 800 puta, tu nešto nije u redu i tu bi finansijska inspekcija morala da prati tokove novca. Jer, upravo takve firme dospeju u probleme – smatra Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, koji smatra da je to omogućila isključivo veza između politike i biznisa.

– Kod nas gotovo svaka politička partija ima svoje biznismene. To je direktna sprega koja se godinama tolerisala. Možemo da pretpostavimo da se deo prihoda takvih firmi odlivao strankama – zaključuje Rajić.

Rešenje takođe vidi u strogoj kontroli tokova novca i što boljem radu Uprave za sprečavanje pranje novca, Poreske uprave i svih nadležnih institucija.

———————————————————————-

Radulovićev recept

Bivši ministar privrede Saša Radulović ponudio je u prvom intervjuu „Politici” krajem oktobra recept za rešavanje problema firmi tajkuna. Kako je rekao, pre nego što je postao ministar pisao je da su tajkuni imali model – ulaganje u nekretnine preko kredita kojim su zaduživali firme koje su kupovali. Zbog toga su danas u problemima.

– Privatizovana preduzeća su zadužena, izvlačen je novac preko of šor kompanija i kupovane nekretnine. Sada su te firme u dugovima, jer krediti kod kojih postoje problemi sa naplatom su dostigli 22 odsto. Kod nekih banaka i 50. U takvoj situaciji umire osnovna delatnost firmi koje su kupljene i zato mora da dođe konverzije potraživanja u kapital tih firmi. Banke će morati da uđu u taj postupak, a kako nemaju mehanizme da se bave tim problemom, mi planiramo da razgovaramo sa velikim investicionim fondovima, koji bi došli ovde, kupili potraživanja od banaka i izvršili konverziju – ponudio je Radulović rešenje.

Od toga, na kraju, nije bilo ništa.

Izvor: Politika