Влада у 2014. или између снова и скалпова

БЕОГРАД – Већ некако по традицији, следи подсећање на оне који би требало да нам се нађу на помоћи 2014.*

Ивица Дачић: Премијер више и не крије да се рукује са оним са којим је ономад „ратовао”. Одрађује посао и припрема се за „датум”. Ни укућанима, а камоли на ТВ, не усуђује се да преприча шта је уснуо: како у Ослу прима Нобела за мир. На крају церемоније Тачију преда шајкачу, од њега узме кече и као крунски гест помирења отпева „Љеши капетан”. Потом брзо отпутује за Москву где, извињавајуће слегне раменима, и баћушки из Кремља тихо каже: „Извините Владимире, морао сам, европске интеграције. Али будите спокојни – НАТО ништа”. Немој неко да каже да то није историјски. Није њему тешко што је тешко, већ што му није лако. Неко му подмеће банану, Мишу Банану. Као стахановац се бори против избора. Власт је најсигурнија кућа.

Александар Вучић: Маниту Алекс потпалио је ритуалне ломаче у (пре)амбициозном покушају да сам протера 24 зла тајкунска духа који су се населили на територији његовог резервата. ППВ је почео узимањем скалпа Бику Који Седи на Парама. Докле ће догурати, не зна ни он. Муче га кадрови. Зато је ППВ као онај маргарин: у све се меша. Корупција, безбедност, ротације, Звезда, штрајкови, ФАП, оружари, шеик Мухамед. Каже да је шеика очарао на некој вечери – тако што му ништа није тражио. Ни дирхама. После га је поћерало: оранице, чипови, наменска, делови за авионе, „Ер Србија”, Београд на води. Може и кеш. Види се да много ради, што потврђују барем два-три прилога њему посвећена у сваком ТВ дневнику. Та количина рада код Срба изазива сумње. Одакле му тај радини ДНК? Да није он човек Ангеле Меркел? Или, тврде све ређи Срби који се нису учланили у СНС, месијанском посвећеношћу жели сву власт. Једном сам упозорио, понављам опет: култ личности прави поданички народ, али култа нема ако га личност не прихвати. ЕУ може да опрости свашта, само не „путинизацију” Србије.

Расим Љајић: Доктор је у влади задужен за муслимански свет, а самог себе је задужио за коалиционе везе. Што му, уз личну популарност, омогућава останак у сваком кабинету. Па и овом иако је рекао да ће га напустити ако сруше Драгана Ђиласа.

Јован Кркобабић: Шта друго да Армани деди пожели геријатријска популација Србије него да поживи као Метузалем. Зна он добро какво бреме му је доделила судбина: „Док је нас и пензионера, биће пензија”. Биће и функција, знају рођаци министра са меркантилним талентом за директорска места.

Лазар Крстић: Некадашњи полазник курсева Истраживачке станице Петница догурао је до курса истраживања српских финансија. ’Бем ти министра коме је жив деда, каже наш народ, али наши на власти воле да јуношама дају да уче посао у министарској фотељи. Гласом и стасом уклапа се у општу анемију, мада и јавност и колеге министре зна да збуни причама о ломбардним стопама, хеџ фондовима и либорима. Покушава да Србима утера финансијску дисциплину – истискујући оно мало што је преостало по џеповима. Обећао је да ће „од брода који тоне направити јахту”. Занима ме ко ће бити на јахти.

Иван Мркић: Пошто је почео да се мултилатерално меша у свој ресор мењајући амбасадоре и кад треба и када не треба, сав свој богати ЦВ уложио је у потрагу за попуњавање амбасадорских места која зврје празна по тако небитним местима као што су Берлин, Вашингтон или Пекинг. Таквих Србија, по његовом истанчаном критеријуму али и по истражним радњама нове обавештајне службе МСП-а, нема. Стрпљиво, можда ће се родити баш ове 2014. Само, да ли ће бити онако секси као пи-ар министарства.

Небојша Родић: Прави човек за војску: леже у 22.10 устаје у 5.05 да би на послу био у 6.30. Не верујем да је навику да по лепом времену на посао долази бициклом, са ранцем на леђима, стекао док је био шеф БИА, али закључујем да је као први српски 007 научио да се клони камера и фото апарата. Мораће да се одреди између куповине „мигова 29” и Гарде Охаја. Да би схватили да од самопрокламоване „неутралности” нема ништа.

Игор Мировић: Каже да су циљ ванредни избори у Војводини. ОК, узеће власт, а да ли Велики штимер има одговор на „неуставни статус” Војводине када му се сутра појави Брисел са својим захтевима. Биће то примењена збирка његове поеме „Кремен пламен”.

Саша Радуловић: Човек има идеје, понекад нема такта па, пошто није политичар, не избегава истину. Спремио је мултипрактик привредних закона. Делује решен да звање министра не поистовети са стечајним управником српске привреде. Његове дијагнозе су скенерски тачне али је као електроинжењер склон да ствари реши електрошоковима. Волео бих да се остваре његови реформски програми, али ми личи на „појединца против телевизије”. Због Закона о раду, који као да је писала Маргарет Тачер, сасвим је могуће да Србија у 2014. добије првенца – генерални штрајк. Онда ће рећи да је он крив.

Александар Антић: Кад већ нису успели саобраћајни инжењери, ваљда ће агроном искористити оно што је у мегатренду. Годину иза себе распетљао је са 58 км аутопута и петљи. Биће да није само због пара био у Управном одбору Јата: нагледао се аеродрома, успео да тоалете у Сурчину доведе у ред, па се и то књижи у његов ЦВ.

Велимир Илић: Министар звани „лампек” – то је она сисаљка коју је помно пратио док Председник пече „томовачу” – каже да је прешао на малину и одмах симптоматично нестао/уклоњен са радара који су пратили скандале садашњег Великог неимара свих српских светова. Сам је разбио мистерију: „Нисам више радикалан и пун набоја. Сада сам креативнији и смиренији”. Аферим!

Никола Селаковић: Први српски политичар који је 2013. посетио хашке затворенике. Комесару за проширење ЕУ је уручио „Душанов законик”, што је изазвало чуђење Савета Европе и одушевљење припадника „Образа” и сличних група које су му срцу блиске. Плашим се да се не уобрази што је Европска комисија позитивно оценила резултате које је постигло његово министарство. Независност, ефикасност и предвидивост правосуђа још су далеко.

Драган Гламочић: Хаварија од Министарства у чије се потенцијалне сви куну. Како помоћи аграру када је просечна старост власника газдинства 59 година, а 95 одсто трактора старије од 10 година. Ту ни Кркобабић не може ништа. А неће по свему помоћи ни да се одбранимо од пошасти генетски модификоване хране.

Томислав Јовановић: Лако је њему кад понавља да систем образовања мора да се промени. Ем је дошао на предлог „Мегатренда”, расадника титана српске научне мисли, ем му дете иде у француску школу док су овдашњи средњошколци и даље испод европског просека. Ту смо, где смо.

Славица Ђукић-Дејановић: Када нам из ЕУ поруче да Србија, другу годину заредом, има најлошији здравствени систем у Европи, министарка се опире. Као да не зна, на пример, да нас општа стопа морталитета од 14,2 промила сврстава у категорију афричких земаља. Мандати пролазе, реформи нема.

Зорана Михајловић: Да је судбина Словенима доделила да током велике миграције из Сибира за Балкан понесу гас, њој би свануло. Пошто није, док стеже обруч око „Србијагаса”, требаће јој брозовски таленат да балансира „Јужни ток” са захтевима ЕУ, а језуитско умеће да то прода српским еврофилима и русофилима. За похвалу је да се бори срчаније од многих мушкараца. Ко је „министар кртица”?

Иван Тасовац: Какве ја партитуре стрпао у ранац, само он зна. Претпостављам да је унутра и његова омиљена „Не може нам нико ништа”. Одмах је разбарушено улетео у борбу да подигне буџет свом министарству. И успео. Браво шери! Мораће више да сарађује са „Београдским синдикатом”. И да заустави таблоидиотизацију Србије пре него што му улети инспекција ЕУ.

Милан Бачевић: Пошто је ствар кренула (Јужним) током, зашто би се одрекао епохалног пројекта канала до Солуна. Министар се само придружује онима који су размишљали о вековној шанси развоја Србије: од римских легионара, преко Карла Петог до Наполеона. Што се мене тиче, нека сан сачува и током 2014.

Вања Удовичић: Одрекао се световог имена Фрањо које је поглавар Римокатоличке цркве узео за своје духовно, али бивши ватерполиста у ванстраначком дресу има папске амбиције. Признаје да су спортисти тврдоглави, али су научени да прихватају савет. У српском спорту савет? Од кога?

Сулејман Угљанин: Вечито у влади, вечито без портфеља. Шта ће му стоматологија кад зна боље да уновчи бошњачко порекло. До 2000. је Србију називао „маћехом”, а после избора 2000. Србија му постаје „наша земља”.

Александар Вулин: Срце је увек на левици, што не мора да важи и за функцију. „Црни витез“ задужен је за Косово али не знам да ли се раздужиоза комбинезон. Слутим да се обећањима о Заједници српских општина коју ће „признати цео свет” кандидује за једнократну употребу у влади када косовски циклус буде завршен на начин који он доскора није заступао.

Бранко Ружић: Озваничени владин репетитор у осам скупштинских одбора. Све што око европских интеграција имају да кажу његови шефови, он усрдно потом разрађује не би ли оправдао фотељу.

* Аутор је искључиво одговоран. Министрима свесно ништа није пожелео за 2014. Они сами себи пожеле најлепше. И у најбољој су позицији да жеље остваре.

Извор: Политика