Vladimir Dimitrijević povodom priznanja za ličnost godine

Ovaj „njegoševski“ naslov krije zahvalnost pedesetogodišnjaka koji, daleko od njegoševskih podviga, ulazi u fazu kad se, kako reče Stevan Raičković Rajku Petrovu Nogu, plače i na reklame. Treba, dakle, nadići sentimente, a naročito sentimentalizam!

Takođe, setih se i 2013, kada sam, ispod spomenika Knezu Mihailu u Beogradu, čekao svoj red da, na mitingu Dveri, progovorim protiv izdajničkog trojca Nikolić–Dačić–Vučić, a stajao pored Koste Čavoškog, mog najdražeg opozicionara, i kad mi je pala na pamet misao: „Zašto nisam imao ovakvu priliku 9. marta 1991, kad je sve izgledalo moguće i dostižno, i kad bi me mladalačka sujeta podigla na krilima opozicionih maštarija jednog dvadesetdvogodišnjaka?“

Šalu na stranu, zahvalan sam za počast koja mi je ukazana na našem uglednom sajtu „Stanje stvari“, i za prijateljsko obrazloženje te počasti koje me podstiče da probam da se ne obrukam u budućnosti kroz koju se probijamo kao kroz maglu. Naročito mi je drago što sam stao pored velikog istraživača naše prošlosti, Gorana Komara, koji je demitologizovao „bogumilske“ mitove, na pravi način oprisutnio stećke i pokazao da su to pravoslavni nadgrobnici srednjovekovnih Srba.

Kao hrišćanin, sećam se i reči Vladike Nikolaja: „Slava koja je od ljudi slava je umiruća, a slava koja je od Boga slava je neprolazna. Koga ljudi proslave, nije proslavljen, a koga Bog proslavi, taj je proslavljen. Vi primate slavu jedan od drugoga, a slave koja je od jednoga Boga ne tražite (Jov. 5, 44), rekao je Gospod književnicima jevrejskim. Vidite, kako Gospod razlikuje slavu ljudsku od slave božanske. A za Sebe je On rekao: Ja ne primam slave od ljudi (5, 41).“

Treba mreti. A tamo, po rečima Molbenog kanona na ishod duše: „Kako ću na Gospoda moga pogledati koga od mladosti nisam prestao da vređam?“

No, to je lično pitanje, koje ne namećem kao povod za razmišljanje ljudima drugačijih shvatanja. Dužan sam da ga pomenem ovom prilikom, jer je sastavni deo mog pogleda na svet, u koji se zauvek upečatila i reč blaženopočivšeg vladike budimskog Danila: „Sve što je dobro u našem radu, to je iz riznice Svetog Predanja; što je loše, od naše je slabosti.“

Vladimir Dimitrijević na tribini u manastiru Slanci – Izvor: Snimak ekrana/ Stanje stvari

Još jednom da istaknem, posle svega – blagodarim na počasti koja je istinski podsticaj za nekog koji se ponekad umori od borbe, na razvučenom i sa svih strana napadanom frontu onoga što je Vinaver zvao pametnim srbovanjem.

Imam, povodom priznanja, i jednu veliku molbu. Pre svega, upućujem je svima onima koje sam – u borbi za naše narodne ideale, na neki način ožalostio ili, ne daj Bože – uvredio i molim da mi oproste. U polemikama sam i zadavao i dobijao udarce, ali mi je jedini cilj (svesni cilj, da se razumemo; podsvesno, uvek se postavlja pitanje mutnih motivacija, koje ne vidimo, a koje nam mogu natrunuti čiste namere) bio da dođemo do Istine i služimo Istini, koja je za mene Bogočovek i Spasitelj. Druga moja molba upućena je mnogima kojima sam obećao da ću za njih i za njihovu borbu nešto učiniti, ali, ne shvatajući koliko su olaka obećanja greh, nisam to ispunio – što zbog mnoštva obaveza, što zbog nemoći, što zbog nemara. „Oprostite, a ne kunite“, rekao bi srednjovekovni dijak. Treća molba je braći u Hristu da i mene pomenu u molitvi, da ostanem na putu ka Očevom Domu, a svim ljudima dobre volje da pokušaju da razumeju moje ograničenosti, ili, ako to lepše zvuči, moj perspektivizam. Molio bih da se ima u vidu ono što je Hoze Ortega i Gaset objasnio u svom tekstu „Doktrina tačke gledišta”: „Ono što za jednog zauzima prvo mesto za drugog se nalazi na poslednjem mestu i prikazuje se mračno i nejasno. /…/ Kosmička stvarnost je takva da može biti viđena samo iz jedne određene perspektive. Perspektiva je jedan od sastavnih delova stvarnosti. Daleko od toga da predstavlja njeno izobličenje, ona je njeno ustrojstvo. Stvarnost koja bi bila jedna te ista iz bilo koje tačke gledišta je besmislena.”

Pošto sam sav svoj dosadašnji rad doživljavao kao raznolikost hrišćanske apologetike, svoje blagodarenje završavam „Večernjom molitvom jednog apologete“ engleskog hrišćanskog pisca, autora „Letopisa Narnije“ Klajva Stejplza Luisa:

Od svih mi poraza hromih, ali, još i više,
od svih pobeda što ih reči moje zadobiše,
od sviju bistrih dosetki na Tvoj račun
na koje se publika smeje dok anđeli plaču,
od svih dokaza mojih za Tebe kao Boga,
Ti, što na sudu ćuta, oslobodi me toga.
Reči su samo sitniš. Nemoj mi zato dati
u njinu bledu sliku Tvog lika verovati.
Od sviju mojih misli, čak i od misli o Tebi,
izbavi, krasna Tišino, i privuci me Sebi.
Gospode iglenog uha i vrata vrlo uskih,
spasi me od mojih trica, pre no smrću usnim.

Izvor: Stanje stvari