alek-vucic-620x330Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће, онај коме је ово до сада савршено одговарало. Они који нису живели од знања и рада него од познанстава, кланова и веза

Ничег новог у историји. Када год неко негде крене, са свих страна се чује, сложно – Успори мало.

Хоћеш да покренеш учмалу земљу – успори мало.

Хоћеш што пре у ЕУ – успори мало.

Хоћеш офанзиву на криминал и корупцију – успори мало.

Реформе – успори, бар мало.

Другим речима – куда си ти, уопште, кренуо. Још си и арогантан јер, ако ништа, покушаваш да испуниш оно што си као план направио и не одустајеш од тога. А, нама је увек било најбоље без плана, да преживљавамо, да кунемо све друге за наш, не тако лагодан, али не баш ни тако лош живот, живот у ком смо увек трошили више од онога што смо зарадили. Мислим и на државу и на већину нас.

Нама је, као што рекох, сасвим фино овако. Не радимо превише, а опет преживљавамо. Формирали смо читаву нову класу – социјално корумпираних, оних који увек нешто некоме дођу и њима увек неко нешто дође, запослених преко везе, с трочасовним радним временом, огрезлих у комбинацијама и повластицама… Земља нам је пропала, презадужена је, привреда нам не ради, инфраструктура уништена. Све заједно, готово да нам је супер. И? Шта ћемо сада? Да се зауставимо? Ништа да не пробамо? Нигде да не стигнемо?

Да ја, као премијер, послушам савет – Вучићу, успори мало?

И то не савет Јоже Менцингера, који и сам каже да није превише пратио шта се у Србији ради, него савет који су ми, на насловним странама и у хедовима, упутили бројни дневни листови и телевизијске станице, као и политичари који немају политику и не знају како би било каква политика могла да изгледа, осим безумног контрирања у свему, у нади да ће српска линија мањег отпора брзо и неумитно да однесе победу над сваким планом, редом, дисциплином и радом.

Јер, управо је то суштина. Не жели Менцингер да ми успоримо. Један део Србије то хоће. Сви којима је ово до сада савршено одговарало. Сви који нису живели од свог квалитета, знања и рада, него од познанстава, кланова, веза… Сви који су незнање и лењост прогласили за квалитет и за које је сваки рад – непријатељски. Они би да не идемо никуд. Да вечно останемо на истом месту и у месту, како се ништа у њиховом квазисистему не би пореметило. Да не би вредни и квалитетни испливали на површину. Да их нико, никада, случајно не би питао шта стварно знају и шта су, стварно, урадили.

Они су проблем.

Размишљао сам да ли да одговорим на све што је Јоже Менцингер рекао у интервјуу Слободној Европи или, бар, на онај део који је пренела „Политика” и закључио да нисам дорастао и да немам економско знање које Менцингер несумњиво има, те ћу мање полемисати с њим, а више с алтернативама плана и програма Владе Србије који сам изнео у експозеу пред народним посланицима у Скупштини Србије. Узгред, дозвољавам себи само једну примедбу на рачун свега што је изнео Менцингер, а то је да нисам чуо, видео ни прочитао ни један једини предлог који би говорио како, шта и на који начин би требало да урадимо да спроведемо оздрављење српске привреде, уз највишу могућу заштиту радника и њихових права, те каква је то шок терапија коју смо ми применили. Критика је увек добродошла, али најбоља критика је она која нуди решења, а не критика која каже да сте арогантни само зато што желите, коначно, после деценија великих неуспеха, нешто да промените.

Влада Србије формирана је 27. априла и није имала уобичајених сто дана уигравања. Суочили смо се, од самог старта, не само с амбицијом политичких противника да омаловаже сваку врсту напора и потребе да се ствари у Србији енергичније и брже мењају, већ и с природним катастрофама које су успоравале, отежавале предвиђене реформе и одузимале капацитет Србије да се снажније суочи с горућим економским проблемима. Наравно, као што сам у експозеу рекао, реформе неће донети одмах бољи живот сваком човеку у Србији, али после две или три године дисциплинованог провођења нашег темељног и озбиљно осмишљеног плана пружиће се прилика сваком човеку да својим радом обезбеди себи и својој породици нешто бољи живот. Циљ је да реформама створимо конкуренцију, такмичење или, једноставније, тржиште идеја, људи и капитала. После спроведених реформи, неће се чути вапаји о томе како нам постојећу ситуацију штити и чува одређени закон, већ како да својом марљивошћу, знањем и енергијом урадимо и зарадимо више. Да те наше жеље и захтеве увећавамо тако што ћемо своју иницијативу да појачамо, да не чекамо да нам посао падне с неба или да нам га поштар донесе на врата, да схватимо да је најбољи и најисплативији посао у приватном, а не јавном сектору. Да извршавамо обавезе према држави, да не учествујемо у избегавању плаћања свих рачуна држави јер тиме себи одузимамо и уређене домове здравља и добре школе, мотивисане наставнике и лекаре, као и модерне аутопутеве.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Вучићев одговор Менцингеру

* Обавезна поља