Вучић као првосвештеник „меркелизма“

Испостави ли се да је Ангела Меркел управо оно што Александар Вучић држи да она јесте – безгрешно, натприродно биће, бескрајне мудрости и доброте – онда ће чак и најтврђи скептици морати да признају да је Вучићева одлука да зачне нову светску религију била изузетно далековида.

Јер, да се не лажемо, Вучић више није хришћанин, него меркелиста. Вероисповест којој се он приклања више нема везе са Исусом, већ са Ангелом Меркел. То како он њу описује, те особине које јој приписује, то дивљење према њој које исказује у свакој и једној прилици без обзира на околности, то не може да значи ништа друго осим да је Александар Вучић окренуо леђа Христу и за своје врховно божанство сада прихвата – Ангелу Меркел. У њој премијер Србије препознаје једину наду, утеху и спас. У њу се узда кад год процени да му је неопходна подршка са небеса.

Ево како је, на пример, говорио о Ангели Меркел у понедељак, 13. јула, када је, само два дана после испада у Поточарима, гостовао у „Дневнику“ РТС-а. Једва је чекао Вучић у том разговору да се макне са теме Сребренице и пређе на хвалисање своје економске политике, које је закитио следећом реченицом:

„Ја знам да су наши људи увек песимистични, зато што кажу `Ја то не видим`. Али, ако то види Ангела Меркел, онда знајте да ћете ви да осетите свакако у будућности.“

Само који минут касније, када је завршавао гостовање, још једном се осврнуо на своју богињу, тако што је грађанима Србије честитао „на томе што је Ангела Меркел онако похвално и позитивно говорила о нашој земљи“:

„Јер то много значи! Ангела Меркел, подсетите се како је говорила пре само четири године о нашој земљи, а резултате сваки од грађана Србије умеће и да осети и да види“, закључио је Вучић.

Дакле, ако је Ангела Меркел збиља неко надљудско створење без мане и недостатка, онда ово Вучићево, из авиона видљиво додворавање, заиста „много значи“, како и сам каже. Они што исмејавају Вучића, првосвештеника меркелизма, нека у том случају стрепе од казне која ће их тако неверне снаћи, док ће Вучић са блаженим миром у души убирати заслужене плодове своје неусиљене посвећености светој Ангели.

Али, шта ако је Ангела Меркел само оно што јој звање и казује, немачка канцеларка, и ништа више од тога? Шта ће Вучић, а са њим и Србија, уколико се испод Ангелиних вазда наглашених нараменица ипак не крије никакво божанско отеловљење, већ само још једна смртна јединка коју су неке друге смртне јединке, обично називане Немцима, изабрале да их у одређеном року заступа у пословима од државне важности? Како ће се све ово завршити, уколико на крају буде очигледно да је Ангела Меркел исто оно што су пре ње били Герхард Шредер или Хелмут Кол, и што ће после ње бити следећи немачки политичар којем тамошњи гласачи укажу највеће поверење?

У таквом расплету, испашће да је Вучић направио истоветну грешку као и Зоран Ђинђић, који је почетком прошле деценије такође био одлучио да игра на „немачку карту“. Ђинђић је ту процену платио главом, а Србија исцрпљујућим ванредним стањем које никако да прође, ево већ 12 година. Сада се може очекивати само још папренија цена сличног пропуста, пошто је и грешка глупља него ономад: тада, наиме, у игри није била убедљиво најповољнија могућност – опорављена и усправљена Русија. Данас је и Москва „на столу“, како је потврдила, управо на вечери са Ангелом Меркел, птица злослутница НАТО фанатика Јелена Милић, која се немачкој канцеларки пожалила на „руски утицај“ у Србији.

Вучићево слепило зато може да буде само још погубније од Ђинђићевог, таман колико је и бљутавије, захваљујући клиначким изливима улизиштва којима је садашњи премијер изгледа животно склон, пошто су они једина додирна тачка између његовог некадашњег и садашњег идеолошког опредељења.

Извор: Фонд Стратешке Културе