Захваљујући бриселском споразуму …

Рукометни савез Косова је, захваљујући Бриселском споразуму којим се Србија обавезала да не блокира чланство „јужне српске покрајине“ у међународним организацијама, од суботе пуноправан члан Европске рукометне федерације (ЕХФ). Хајде што је то што су, претпрошлога травња, парафнули наш бивши и (ускоро) косовски екс премијер и бивша европска комесарка вањских дела, важније од Устава Србије – на ту чињеницу већ одавно савијамо шију – него је јаче и од Статута ЕХФ који каже да у европско рукометно друштво не могу земље које нису чланице Уједињених нација! Овакав преседан, по природи ствари, изгласали су наши, пардон, Вучићеви „европски пријатељи“ из држава које су већ признале Косово, и то само дан уочи још једног залудног, дакле, „замлаћујућег“ (хвала С. Лекићу!) Николићевог и Дачићевог „лета мира“. Правац Њујорк, хм, хм…

Мени је све било јасно још онога црнога понедељка, 22.4.2013, када је држава Србија, у цигло 77 минута, покупила своје прње и, под узбуном, експедована са Космета (09.41 – Влада Србије дала сагласност на Предлог споразума са Приштином; 10.13 – Дачић обавестио Ештонову о прихватању, сада већ, Споразума; 10.58 – Европска комисија препоручила чланицама ЕУ да отворе преговоре са Србијом). И онога трена када је, Вучић добио, наводно, усмено обећање (!?) НАТО да будућа војска Косова следећих година, „осим ако је не позову“, неће моћи у четири српске општине, на територију „Заједнице српских општина“ која је требало да буде формирана још у фебруару, па није, „а ка’ ће, не зна се“…

Они јавни чимбеници који су промптно „разумели“ Дачић-Вучићев „тројни пакт“ с „пријатељима“ данас у амбасадори, директори државних филантропских уреда, сисанчад државних јасала, омиљени режимски аналитичари; ови који су се успротивили бриселској капитулацији хитно су забрањени по Вучићевим улизичким медијима.

„Када год чујете како нам је дошао у посету какав „наш пријатељ“ из те и те земље (за којега често нисте дотле ни знали да постоји) одмах помишљајте да је његов долазак у вези с тајном дипломатијом његове земље. Тај ће пријатељ увек имати неки јавни и пријатељски разлог за свој долазак у нашу средину. Или ће одржати какво предавање, или ће донети какав прилог за неку јавну сврху, или ће доћи о каквој свечаности итд. Иза тога јавног циља, обично стоји тајна мисија. Она се врши кроз разговоре и састанке с разним домаћим личностима, званичним и незваничним. И има много наивна света који тада подлеже сугестијама и верује, слепо и чврсто, у оно што би тада чуо од „нашег пријатеља“ – писао је С. Гребенац, у часопису „Савремена питања“, о ондашњој „тајној дипломатији“, још 1938.

Николић, на срећу, није наиван. Ни Вучић. Дачић, поготово. Крајни циљ науке (и ефикасне јавне службе) је предвиђање будућег догађаја – зборио је Кант. „Знај да би могао да предвиђаш, предвиђај да би утицао!“ Наша владајућа тројка нити утиче на нешто у међународним односима, нити предвиђа, а о знању – нисам компетентан. Њих тројицу су, из претходне реинкарнације, друге бриге мучиле – чланство на америчкој црној листи, са које су, хоћемо да верујемо, „из разлога тајне дипломатије“, пре неку годину, скинути!

Не скрби мене то што ће Рукометни савез Србије, у вези с пријемом Косова у ЕХФ, „радити у складу са ставовима државних органа“, јер ја то читам као: према инструкцијама формацијски надређеног Марка Ђурића Леденог. Мене брине Дачићево објашњење од пре два априла да је Бриселски споразум „само први споразум, то значи да су тек на дневном реду следеће важне теме“. А ја разумем као: … следе нам нови порази и понижења.

Извор: Данас