Заштитити споменике на Космету

БЕОГРАД – Оно што су партенонске скулптуре за Грке, то су за Србе споменици на Косову. Стално би требало организовати међународне конференције и анимирати стране медије, каже Диогенис Валаванидис.

Кроз Бриселски поразум, који је постигла Влада Србије, отвара се могућност институционалне заштите нашег народа и наше културне баштине на Космету. Та шанса мора сада да се искористи, осмисли се потпуно нова стратегија и покрене акција, поготово што смо више од 20 година ћутали док су Албанци били активни у фалсификовању историје и преименовању нашег наслеђа, каже за наш лист Диогенис Валаванидис, председник Центра за заштиту српског наслеђа (основан 2006. у Београду), који се неколико деценија бави заштитом културне баштине. О томе је учио од Мелине Меркури, некадашње министарке културе Грчке, кроз њену борбу за повратак партенонских скулптура у Атину у којој је активно учествовао. Оно што су те скулптуре за Грке, то су за Србе споменици на Косову, истиче Валаванидис, којем је за његов ангажман у заштити наше баштине септембра ове године Српска православна црква доделила Орден Cветог цара Константина.

– Најстрашније што се може урадити једном народу није да се он покори нити да се присвоји његова територија, него да му се разбије идеја о њему самоме. И то је суштина албанског атака на наше споменике, цркве и археолошку башину. Заштита наслеђа представља цивилизацијску обавезу једног народа. А њој нисмо озбиљно приступили – оцењује Валаванидис.

Центар је на ову тему организовао низ конференција, запажене су биле оне на Архитектонском факултету, у Задужбини Илије Коларца и Руском дому. Циљ је био одговор на албанско тумачење историје, а посебно важни чланови публике били су они из дипломатског кора у Србији.

– Албанску фабрикацију побијао сам управо ставовима научника из земаља које су међу првима признале такозвану независност Косова, јер сматрам да се један од основних начина заштите наше баштине налази у одговору на питање порекла Албанаца. Француска наука каже да су Албанци дошли на Балкан у раном средњем веку (13. век), и то из кавкаске Албаније и, према томе, они нису аутохтоно становништво Космета. Затим Георг Штадмилер, немачки научник, још 1966. године изнео је тврдњу да реликтну област Арбанон (назив за првобитну регију коју су насељавали Албанци) „не треба тражити на карти старе Србије“. Угледни немачки истраживач Петер Бартл у књизи „Албанија“ (издата 1995. године у Минхену), приметио је да се албански научници и публицисти некритички односе према проблему ране историје Албаније и да конструишу различите теорије. Он каже: „Слика коју албанска наука ствара о сопственој раној историји је поједностављена, некритична и исконструисана“. И поред страшног прогона Срба током 18. и 19. века, о чему пишу, између осталих, италијански путописац Симплицијано Бизоцери и француски истраживач и публициста Виктор Берар, аустроугарска истраживања, рађена за потребе Генералштаба у Бечу, потврђују да смо ми чинили половину становништва на КиМ.

Све поменуто ставља под знак питања идеју да су Албанци аутохтоно становништво Косова и Метохије и да имају директне везе са Илирима и Дарданцима, па и са бројним елементима наслеђа. Међутим, без обзира на то што су измишљотине очигледне, ми немамо права на спокој, упозорава наш саговорник.

– Позитиван одзив на активности Центра стигао је, на пример, из Ватикана и Папског савета за културу. То би могло да се искористи. Целу причу би требало упаковати у један државни пројекат. Стално организовати међународне конференције, наступе, предавања, промовисати публикације намењене дипломатама. Албанци то раде дуго и веома успешно. И у свему томе имају моћног сарадника – медије. Ми ни своје нисмо довољно анимирали, а камоли стране, а они су кључни.

Извор: Политика