Жив и здрав био, сено покупио!

Увек ме, баш на дан ове колумне, здеси неки „историјски датум“, нешто као први пут, неки незабележени, највећи, највиши, рецимо, раст џи-ди-пија и томе слично.
Ето, данас је Свети Сисоје, што се шест десетлећа подвизавао у пустињи, толико да је постао кротак и незлобив као јагње, због чега му Бог подари моћ да исцељује болесне, изгони нечастиве и нечисте духове, а васкрсава мртве. Ако нам овај преподобни Мисирац помогне, ако нам се догоди отварање пресветлих поглавља 23 и 24 – под увјетом да су нам се браћа Хрвати умилостивили, па нам одшкринули врата и припустили да нас пламичак фитиља ЕУ гасне лампе на издисају обасја – можда ћемо убудуће славити Сисојевдан као државно црвено слово.

Ми смо све што је било до нас, одрадили: примили смо на преваспитавање и преумљивање Гвантанаманце, комада два; здушно поздравили победу Ердоганове „правне државе“ (за неинформисане: то је господин који тврди да му је „Алија у аманет оставио Босну“ и да је „Турска Косово, а Косово Турска“) над Гуленовом „западном уротом“… Зато ми сад, мирне савести, седимо и чекамо „добре вести“ из Брисела. Пошто већ од ономад не зависимо од нас самих, од наше акције и наше изборне воље, већ од тамо неког Хана, Федерике, Јункера, Мекалистера, јуче Хашима Тачија, данас Мира Ковача… И, наравно, од тога како ће те „знакове поред пута“ на нашој европској џади препевати наш неприкосновени тумач, интерпретатор – самодржац…

Кад поменух Ковача, сетих се да сам некада давно читао о симптоматичним разлозима због којих је, од дела Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), настала она, др Милану Стојадиновићу верна, Српска радикална странка из 1940, наводно „родно место“ ових садашњих трбухозбораца на врху државе. СРС у оснивачким актима констатује да је, споразумом Цветковић – Мачек од 26.8.1939, „земља подељена на очигледну штету српског народа и југословенских националиста који су били и остала главна одбрана Југославије“. Ондашњи радикали сматрали су да је тај споразум представљао државни удар којим је укинут Устав Краљевине Југославије (аманет пок. Краља Александра Ујединитеља), пре свега у делу који се тиче очувања државног и народног јединства, јер је „не само од хрватских, већ и од чисто српских крајева, створена држава Хрвата“ са хрватским територијалним проширењем, милион Срба остављено Бановини Хрватској, „граница је поделила српску БиХ“, Србима одузета читава морска обала осим малог дела од Боке Которске до реке Бојане, док је остатак Југославије практично потпуно разграђен.

Стојадиновићевски радикали подсетили су тада да је стварање Југославије последица победе српског оружја и „изјаве легитимних представника Југославена у Версају, 1918, да су Срби, Хрвати и Словенци један народ“, чиме је омогућено да се „Хрвати и Словенци издвоје из групе побеђених народа“ у Великом рату.

Његова екселенција – то је онај скромни чика који више од 14 месеци стрпљиво чека да му Блер, Строс-Кан, Беба, Гузенбауер, Шормаз, Маца, Јаца, Мали Ниџа, Ледени и остали Канцелареви експерти у техничком стању прочитају и препоруче тамо где треба његов кроки крокија платформе о Косову – на Рајцу, а где би другде, ин виво, доказао ко воду носи, а ко коси и белегијом оштри, те визионарски констатовао да је „на селу све мање стоке“?! Није се, нажалост, надметао јер је место ђидије (косач који најбоље коси, најбољу ношњу носи, најбоље пева и уме коло да поведе, а да не заостаје ни у јелу ни у пићу), од претпрошлог априла, резервисано за оног који тврди да је, као и у много чему, најбољи и у томе јер је, небројено пута, косио и коси у Јајинцима, Чипуљићу, и томе слично.

Извор: Данас