Зумирање – Производња непријатеља као механизам владања

У продукцији недељника „Време“ емитује се занимљива емисија „Зумирање“ у којој домаћин програма, главни и одговорни уредник Времена, Драгољуб Жарковић, разговара са својим гостима о актуелним друштвеним и политичким питањима. У шестој емисији гости су били Бранко Павловић и Владимир Хоровиц, а говорило се о производњи непријатеља као механизму владања.

Разговор је почео тезом главног уредника „Времена“ Драгољуба Жарковића да смо се подсмевали синтагми „политика гоњења“ из доба комунизма, али да је она, изгледа, поново актуелна. Владимир Хоровиц сматра да је та политика и те како актуелна и да производња државних непријатеља извесно постоји: „Апсолутно има политике гоњења и она представља најдиректнији утицај власти на правосуђе. Они се данас најчешће називају државним непријатељима, онима који раде против државе и народа и на тај начин се власти омогућава пут ка унапред неоснованим гоњењима.“

Као увод у разговор, Жарковић је навео да је на интернету у последњих неколико дана дат велики значај чланку Флоријана Бибера „Десет упутстава за балканског Макијавелија“ у ком се он обраћа Балканцима и даје упутства: „У упутству број 4 каже – причајте о корупцији стално, али не вреди да само причате, треба повремено и да ухапсите некога, идеално је неког свог, прича о корупцији тако добија тежину“, рекао је Жарковић.

Бранко Павловић је рекао да се мора говорити о државним непријатељима јер само такви имају значај за политичаре на власти – производњом непријатеља, она затрпава мањак резултата и укида могућност анализе рада: „Читаве друштвене групе су непријатељи – просветни радници, адвокати, лекари, архитекте и урбанисти које критикују ‘Београд на води’, Срби са севера Косова који неће да гласају по правилима Приштине – све су то непријатељи. Пријатељ нам је, како господин Вучић каже, Међународни монетарни фонд, он води бригу о нашим интересима и када га слушамо, овде ћемо нешто да решимо, а учитељи и наставници који васпитавају нашу децу су врло сумњив елемент ком треба крајње опрезно приступати.“

Најважније питање, по мишљењу Владимира Хоровица, јесте питање будућности и то куда води производња непријатеља: „Пописао сам примере, јер је тешко сетити се свих колико их има – Саша Јанковић, Родољуб Шабић, БИРН, Агенција за борбу против корупције, ‘Утисак недеље’, Оља Бећковић, Тужилаштво за ратне злочине, тужилац, заменик тужиоца, Адвокатска комора Србије, покрајински секретар, Бојан Пајтић… То су само примери који показују како се ствари развијају. Ко год постави реално питање или изнесе чињеницу, добија унапред увежбан одговор. Власт ништа не говори на тему о којој је реч, ништа не говори на тврдње и чињенице које се износе, већ је најефикасније оног ко износи чињеницу прозвати непријатељем државе или народа. Тај рецепт резултира тиме да се сви људи који нешто питају и тврде, уплаше, повуку и више никада било шта слично не кажу. Такво стање даље води потпуној самовољи и апсолутизму.“

Бранко Павловић је додао да не верује да Вучић има било какве полуге и инфраструктуру којима би могао стићи до апсолутизма: „Он има државу под контролом странаца којом номинално управља, а заправо су све одлуке измештене изван Србије. Такође, он нема озбиљан свет око себе, укључујући и њега самог, који би ишта могао стварно да реши. Само жонглира и глуми играјући на само једну карту, да су они пре њега били лоши. То је једина његова истинита тврдња. Адвокати су показали да је Вучића могуће победити баш зато што није могао да каже да смо бивши. Чим нема ту полугу, он је немоћан, покушава нешто да уради, али ти се држиш чврсто, разумеш сопствени интерес, и он мора да попушта.“

Жарковић је подсетио да је тужилаштво претходних дана одбацило захтев заштитника грађана Саше Јанковића уз изговор да он користи то што је неколико жандара дало идентичан исказ у истрази: „Неке моје колега су се дохватиле те тезе и кажу да се не може користити исказ оног ко се брани као веродостојан. Али кад седморо-осморо људи да исказ који се слаже у детаљима, а нису седели заједно у конференцијској сали, то би био реалан основ.“

Хоровиц је додао да ту постоји и други проблем и да није реч само о исказима: „Не траже се видео-снимци узалудно. Може седморо људи да прича једнообразно, али кад је опис догађаја поткрепљен другим доказима, онда се озбиљно питамо откуд та брзина тужилаштву. Колега Павловић је јасно рекао да је брзина резултат притиска и атмосфере која је у том тужилаштву створена, да се мора брзо одговорити на то питање негативно, са истовременим предзнаком. То се и догодило.“

Било би разлога да тужилац након спроведене истраге не подигне оптужницу уколико нема довољно других доказа, али не и да одбаци пријаву, а да не уђе у истрагу, сматра Бранко Павловић: „То је немогуће. Када имате неке доказе, морате да их изнесете, па да их цените и тек након тога да доносите одлуке. Немогуће је да у складу са законом поступите онако како је тужилаштво урадило. Ако је заштитник грађана, као једна од важних институција, у таквој позицији у односу на тужилаштво које себе доживљава као продужену руку власти, шта је онда са грађанима?“

У разговору је покренуто и питање продаје Железаре. Како је Бранко Павловић рекао, она у наредних 15-20 година не може да функционише, а да не прави губитак. Према његовим речима, у последњих пет година у Железару је упумпана количина пара која је већа од златних резерви Србије у целини: „Треба збринути све те људе, али њихово збрињавање коштаће нас много мање него инсистирање на томе да Железара ради.“

Како би се спречила ситуација у којој се тренутно налазимо, неопходно је бранити демократију, право на отворену, јасну реч, аргументима супротстављати друге аргументе, рекао је Владимир Хоровиц: „На јавну реч се мора одговорити. На захтев Саше Јанковића се мора одговорити, не може се дозволити да се ништа добро не каже о томе што је Пајтић говорио пред Европским парламентом у корист, за рачун и добро Србије, већ да се критикује и говори о томе како је он као државни непријатељ смео уопште да оде тамо. Када имамо чињенице са обе стране, њихов сукоб мора да представља реалност. Док год то демократско право не обезбедимо обема странама, ићи ћемо стрмоглаво надоле.“

Бранко Павловић сматра да постоји велики број људи ван политичких структура који схвата да је битно пружити отпор и да постоје хиљаде образованих људи који би знали да управљају овом земљом, а потпуно су мимо политике: „Вучић добро стоји и у односу на парламентарну и ванпарламентарну политичку групацију. Али, он је слаб и могуће је променити ствари кроз разне друге покрете. Ништа неће пасти с неба, морамо се борити аргументованим путем јер другачије нећемо придобити никог у нашу корист. Немам илузија да се некаквим убеђивањем и аргументацијом може било шта променити у структури садашње власти. Мислим да су они са друге стране аргументације, зато и производе непријатеље. Али, на овој страни постоји значајан број људи који и те како види да ако не пробамо да направимо од Србије место где би могло да се пристојно живи, ствари ће отићи у погрешном правцу. Вучић је јак када се пореди са врховима разних организација, а слаб када говоримо о дубини укупне интелектуалне и струковне снаге која у Србији постоји.“

Закључујући разговор, Жарковић је рекао да је кроз 40 година новинарске каријере навикао да буде непријатељ и да му то импонује: „Треба радити мирно, рационално, уз поштовање процедуре. Ми губимо процедуру као начин регулисања друштвених односа и то је јако опасно.“

Извор: Време, НСПМ