Културни развој Подунавља и Илирика (1)

Настављајући сарадњу са Миодрагом Милановићем једним од најпознатијих српских антрополога, ЦЕОПОМ-Истина ће у три наставка објавити његов нови фељтон Културни развој Подунавља и Илирика, настао на основу материјала из другог издања књиге Историјско порекло Срба.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс. Пре него што се посветио проучавању корена српске цивилизације, као члан међународних антрополошких експедиција обишао је многе познате локалитете широм света. Живи и ради у Београду.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, прозападни НВО сектор, као и званичне и полузваничне државне институције отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Књигу Историјско порекло Срба, као и остала издања овог аутора можете погледати на интернет адреси  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Праисторијске миграције

Што се тиче велике праисторијске миграције, са краја бронзаног и почетка гвозденог доба, она се одвијала у две фазе, са релативно кратким периодом мира између њих. За време мирног периода дошло је до формирања илирских и трибалских племена, од мешавине разних култура и културних група из бронзаног доба; могуће је говорити и о племенским савезима на чијем челу су биле групе балканских Синга. У самом бронзаном добу, које је наступило у немирним временима ране експанзије индоевропских племена, нигде у Европи нема битнијих промена у културном смислу које би, на било који начин, говориле о већим ратним сукобима у циљу померања неког народа из његовог станишта, на удаљеније место.

Насупрот томе, појавиле су се јаке везе оних што су, пре тога расељавања, били заједно; неки су остали да чувају стара огњишта, у случају да се отишла племена врате. Томе у прилог говоре и врло јасне везе Ватина, као насеља и културе у целини, са југом Балканског полуострва и, нарочито, са Кипром. О тим везама рећи ћемо нешто, са лингвистичке стране, позивајући се на Херодота. Он, говорећи о становницима Средњег Подунавља помиње Сигине (Синге, Сигуни), „који носе миђанско одело и који за себе веле да су колонисти Миђана“. Миђани, Мези, појавили су се са Дарданцима у Србији у XIII, XII веку пре Христа а Сигини су дошли за њима који век касније. Према томе, они могу бити колонисти Миђана По Ед Мајеру, ни Херодот себи није успео да објасни по чему би то Сигини требало да буду колонисти Миђана додајући да је, у тако дугом временском периоду, све могуће. На које је дуго време мислио Херодот?

Наводећи ово место код Херодота, М. Васић се осврће на податке Е.Н. Минса по коме се оружје, копље за бацање, „што се употребљава при лову на звери“, кад становника Кипра, назива сигонес или сигуне, да оно има македонско, трачко или скитско порекло. На првом месту би се требали запитати о каквом се копљу ради; ако је у питању већа стрела са трном (спречава испадање копља из ране), онда би то могла бити онаква каква је нађена у Добрачи, у оквиру гроба са карактеристичним материјалом ватинске културе, на чијој је огради, у виду камених плоча, био урезан и натпис. Чак и да се ради о другој врсти копља, већ сам податак о томе да су Сигини насељени с оне стране Дунава дакле, у Банату, може одредити сам карактер њихове везе са Кипром, односно, источним Медитераном „у тако дугом времену“. Уједно, то може послужити као одговор на упит о етничкој припадности овог племена, аутохтоног и матичног у односу на Кипар. Етницитет Синга за Херодота није споран; они припадају огранку азијских Саурмата.

Херодот је, не познавајући дубоку прошлост, сматрао да се ова веза може одражавати само као колонизација Миђана јер су, они, у „језгру цивилизације“. Уколико се миђанско одело и други етнолошки елементи вежу за све остале налазе (са кипарским карактеристикама) из Ватина у Банату, где Херодот ставља Сигине, могло би се везати за ношњу што је представљају кличевачки, вршачки и многи други познати идоли, са разних места дуж Дунава, из нешто млађег временског периода али, у сваком случају, старијем од Херодота. Народна ношња, приказана на овим фигурицама (ушебти), не разликује се од данашње српске ношње Тако бисмо добили податак и о имену најстарије племенске заједнице Сигина, што ју је обележио топоним Сингидава (Сингаја, Сингидоунион, Сингидунум); то је и пут да се протумаче појаве ушебта у Подунављу, преко Кипра и Миђана, у оквиру вршачко- жутобрдске групе.

Без обзира на далеке везе међу индоевропским племенима у бронзаном добу, тај период треба сматрати стабилизационим за заједнице настањене у Европи. Наравно да је, ту и тамо, било мањих сукоба међу племенским заједницама као што је, на пример, био упад ватинских елемената у зону вучедолске културе у Белегишу. Једно од основних келтских племена зове се Сиговезус (друго је Беловезус), формирано у зони поречја Марне, Саре, Мозела и Рајне, одакле су се ширили у свим правцима.Да ли је постојала веза између Сиговезуса и Сигина, обзиром на сличност имена, остаје тек да се утврди. Оно што је за нас битно, кад је у питању келтска експанзија (која се, од петог века пре н.е. одвијала у више таласа), је чињеница како Келти, у својим продорима, носе, у језичком смислу, кентумске елементе које, ту и тамо, препознајемо на територијама са изразитим сатемским говором. Можда, у томе треба тражити појаве неких елемената опште-медитеранског типа код народа сатем групе, као што је то случај са именом сарматског Децебала чије име подсећа на пунска: Ханибала, Гадздрубала, итд. Велика победа Келта десила се 280.г. старе ере када су поразили Трибале. Након неуспелог похода на Грчку и сукоба са Дарданцима, стабилизују се и од 141.г. до 108.г. старе ере; наносе прво пораз римском управнику Македоније, упадају у Тракију, непрекидно, сво време, ратујући са Римљанима. Велике конзуларне војске трпе пораз за поразом, стварајући легенде о суровости и дивљаштву Скордиска. У рату са Римом, удружују се прво са Трибалима па Дентелетима са којима ће 16.г. пре н.е. опустошити Македонију. Од 6. до 9. годне учествују у великом рату против Тиберија. Према римским писцима, удружена војска Келта (Скордисци), Трибала и Сармата, бројала је 800.000 људи.

Келти на балканским просторима

Организованим племенским савезима је било могуће да се, у другој фази ове миграције, раселе по целом Балканском полуострву. Интерпретирајући продор Индоевропљана, из области јужноруских, понтских степа, многи аутори су износили оправдано гледиште да је по среди коњанички народ, чији је завичај у јужно-руским степама. У лингвистичком материјалу Индоевропљана доминирају типични земљораднички елементи Врло учестало приказивање јахача на коњу, за ондашњег уметника, није био лак посао па је, ову двојицу, најчешће обликовао као једно биће. Када се такав став одомаћио, смишљен је мит о кентаурима као злим отимачима девојака што су, коњаници-ратници, вероватно и чинили те, због тога, били изложени кентауромахији, борби против нечасних криминалних радњи. Појава кентаура, митова и представа о њима, у току античког доба, није нигде прелазила границе индоевропске популације које су оне, до тог доба, досегле.

Колики је био утицај степско-понтских (скито-сарматских) јахачких елемената на културни развој, говори и распоред налаза тзв. командних палица што су, као обележје, имале коњске главе, не само у понтској области него и на Балканском полуострву. Такође и у Јапану, као обележје аријевске јомонске културе, сведочи низ фигурина сличних винчанским. Правац ширења степско-понтских елемената је, несумњиво, био усмерен ка Грчкој, што јасно видимо из налаза других елемената гробова са црвеним окером који, дуж доњег Дунава, продиру преко Балкана у Тракију и Македонију а чији је, готово редован инвентар, била командна палица. Такви предмети су, још од древног времена па све донедавно, били ознаке власти и даље се задржавајући код пастира – сточара. Ово стање потврђују и гробнице 504 и 697 некрополе у Халштату (и на многим другим локацијама овог периода); командне палице се налазе и као секире, на чијем хрбату је била фигура коња.

Развој чисто сатемских елемената, у областима северног Понта (Црног мора), њиховој матичној области, текао је мирним токовима. Подела Индоевропљана на сатемску и кентумску групу данас је превазиђена но, за наше излагање, је важна кад говоримо о сарматско-скито-трачкој групи племена и народа. На овој територији постоји, после ширења шнур-керамичких и окер гробних елемената, само један покрет Скита који потискују Сармате и Кимере у средње Подунавље. Да ли је тај покрет био онај који је изазвао велику преисторијску миграцију (дорска сеоба, сеоба народа са мора), или је то каснија миграција, како каже Херодот, одиграна после ове. Археолошки, још нису најјаснији односи унутар скитске културе (носилац тзв. животињског стила) која претходи грчком орјентализирајућем стилу ΙΧ – VIII века пре н.е. Ова миграција се могла одиграти само пре тог времена. Ипак, покренута је касније од сеобе припадника народа срубно-андоновске геометризирајуће културне фазе, што је видљиво у поретку јављања ових стилова у Грчкој.

Ако је судити по сарматским налазима, кроз њихово писмо на орнаментици урни из средњег бронзаног доба, они су, у средњем Подунављу, били настањени пре почетка велике сеобе те није било потребно неко веће пресељавање. Насеобине Сармата су, у Подунављу, већ биле одомаћене. Како је писмо у Подунављу већ имало одређени континуиет, преко винчанског, са овим сарматским паралелним појавама из Ватина, не треба више тражити хронолошке везе са сарматском миграцијом. Ње, суштински, није ни било али је, сигурно, постојала она друга селидба из области Понта (Трако- кимерска, како је најчешће називају), којој би више одговарао лингвистички назив Трако-фрижанске, са изразитим сатемским карактеристикама. Такође она, у свим видовима материјалне културе, носи печат блискости са Скитима, тако да је можемо доводити у директну везу са посебним балканским етносом. Она није била под утицајем архајске пеластичке језичке групе, све до времена грчко-персијских ратова; материјално се издвајала од осталих јонских племена. Најбитније је указати да су сва скитска племена била раштркана на далеко ширем простору него што је то област северне обале Црног мора. Ту су била размештена само номадска коњаничка племена које налазимо код Херодота као Σκιται Βάσιλέίκόί. Краљевски Скити.

За разлику од ових, у унутрашњости се јављају две врсте скитских земљорадничких племена: орачи (Αροτεροι) и Γεόργόί, земљорадници који, у свом раду, не користе плуг већ мотику и ашов јер обрађују винограде и воћњаке. Како се према скитским налазима из средњег Подунавља може видети, у тој области георгоји се јављају као виши друштвени слој – господари, док је прост пук углавном обрађивао земљу (аротерои). Једна од земљорадничких група, највероватније орачка, била је настањена у тој области као сарматска јер су је Сармати и даље сматрали као себи сродно племе. Лесна подлога тла, са много накупљеног хумуса, била је скоро идеална за ораче јер је обрада земље била интензивна. За друге земљораднике, оне са мотиком и ашовом, место боравка налазимо у брдовитим крајевима око Карпата и Балкана; ту би било место племенима из Трако-фрижанске групе. По материјалној култури њима припадају Гети и Дако-Гети којима се приписује један мешани карактер сточарско- полуземљорадничког типа јер су, на својој територији, имали услове баш за развој оваквог типа привреде. По Овидију, сарматски и гетски су се дијалекатски разликовали, али су, у принципу, били исти. Теофилакт, код Фотија, каже: “Словени су зацело Гети. Наиме, Гетима су се звали некада…Гетско, но исто је рећи, мноштво Словена“. Теофилакт, III,4; Иначе, Фотије је био цариградски патријарх у четвртом веку. Од њега је, под насловом Библиотека, остао рукопис са многобројним наводима разних писаца чија су дела углавном изгубљена Гети су, како Страбон сведочи, имали исти језик као и Трачани: „Код Гета који су једнојезични са Трачанима“. Он пише како су Гети прелазили Дунав и, налазећи се јужно од реке, значи у унутрашњости Балканског полуострва, разумевали са тамношњим становништвом. Што се тиче уметничког животињског стила он је, по географској и хронолошкој распрострањености, увек везан за сточарски део становништва шумско- степске области те га налазимо и касније, код Авара и других индоевропских народа, али увек код оних који су везани за номадско сточарење. Присутан је и на другом крају Европе, код Келта.

Подунавски обичај сахрањивања под хумкама, везује се за продор степско-понтских елемената јамне фазе културе кургана. У даљем ширењу, са другим степско- понтским елементима, ови обичаји сахрањивања постепено освајају широке европске просторе, успевајући да се задрже на дуже време, као посебна гробна култура, искључиво у брдовитим областима. У источној Словачкој и западној Србији, најраније хумке биле су распоређиване дуж брдских гребена, у низовима. Томе је допринео и економски моменат јер су, таква места, била неподесна за обраду. То важи за хумке подизане у планинским пределима док су, веома ране, можда и старије од ових брдских, биле неке од хумки какве се налазе на широком подручју Војводине, нарочито у Банату, уобичајено носећи имена одређених личности. Тако, само на секцијској карти Зрењанин 3 могу се наћи називи следећих хумки: Велика, Мала, Црна, Краљева, Попина, Момчилова, Вујучина, Драгићева, итд.

Што се тиче Илира, настањених на Апенинском полуострву, ситуација је у знатној мери била различита јер су се овде настањивали у две етапе. У првој је насељен рани, још етнички неиздиференциран индоевропски живаљ док су, у другој етапи, великој преисторијској сеоби, нека од бронзанодопских племена западног дела Балканског полуострва, под притиском са североистока, пребацила преко Јадрана, настањујући његове западне обале. Лингвистички, припадали су истој групи племена као и балканска. Племенска имена овога народа непрестано су се мењала, због сељења и унутрашњих трвења. За старе Грке и Римљане, постојали су тзв. прави Илири, племе са територије Косова и Метохије, затим племена прозвана илирским, на основу ширења илирске државе у III веку пре н.е. и, коначно, народи којима су Римљани дали илирско име не знајући у коју етничку групу да их сврстају, приликом освајања њихових земаља. Легије Империје се срећу и воде ратове са Либурнима, Далматима, Јаподима и Истрима – по среди су сарматска и трибалска племена. После смрти Агрона, најмоћнијег илирског краља, Римљани са Илирима воде два велика рата: први, против краљице Теуте која га је наследила на престолу (229.-228.г. пре н.е.) а други против бившег савезника Димитрија са Фароса (219.г.п.н.е.) Теута је била присиљена да уступи знатан део своје територије, одрекне се права на слободну пловидбу и обавеже на плаћање данка На обалама Саве затичемо Бреуке, у Лици и северозападној Босни, најпознатије илирско племе – Јаподе, познато по специфичним јаподским урнама, из налазишта Језерин код Бихаћа. Њима припада и простор планинског венца Динарида, између Сплита и Задра, са релативно равничарском зоном северно од Трогира; јужно, заузимају територије до Книнске крајине, познате по налазиштима громила (тумули) са равним гробовима и каменим урнама на северу; у Лици су, Банији, Кордуну и Босанској крајини. У области Брибира и Подграђа нађене су киклопске градине Јапода које доминирају крајоликом својом величином. Име Јапода име више варијанти: Јапиди, Јадастини, Јазиге, лоцирано у топонимима на ја: Јапра, Јајце, Јајинци, Јагодина, Јармовац… Суседи Јапода, на обали и острвима, били су Либурни, поморци и гусари. У време римских освајања, водеће племе јадранског поднебља су Далмати, са главним местом Жупањцем (Delminum); по њима ће цела област добити име Далмације. Њихово главно пристаниште било је у Салони.

Јаподско насеље

Далмати и Јаподи били су ранохришћани и велики непријатељи Рима. Хришћанство је допрло у Далмацију већ у апостолско доба. Апостол Павле сам каже да је, проповедајући, стигао чак до Илирика. За Тита, свога ученика, вели да је отишао проповедати по Далмацији. Блажени Јероним, пореклом Србин из Далмације, такође говори о Павловој проповеди у Илирику, а Епифаније Кипарски, опет, тврди, како је апостол Лука, као Павлов пратилац, учествовао у евангелизацији Далмације, Галије, Италије и Македоније. Предање о раду апостола Павла у Далмацији је остало и даље живо. Далматински историчар Луцијус (+1679), забележио је и конкретнији податак како се апостол Павле, пролазећи кроз Далмацију, зауставио код града Бурнума, недалеко од данашњег Кистања, близу реке Тицијус (данашња Крка), што указује на постојање једне хришћанске општине у овом крају већ у апостолско доба.То документује и комплекс катакомби на којима је, касније, саграђен манастир Крка у коме је, по Луцијусовом казивању, на некој даски, био урезан српски запис о значајном боравку апостола Павла у Далмацији. И висовачки фрањевац, историчар Вињалић пише, сто година после Луцијуса, да су се, „у манастиру св. Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили написани дотични стихови, на српском језику, у спомен борављења у томе мјесту апостола Павла“.

Предање, о боравку апостола Павла у Далмацији, помиње и Алберто Фортис у свом Путопису. Ова традиција добила је и свој ликовни израз у једној слици која се некад налазила у манастиру Крка, а приказивала је апостола Павла како проповеда Далматинцима, обученим у српске народне ношње. У току прва три века, ухватило је хришћанство у Далмацији, као и у Србији, корена и поред гоњења за време кога су и овде записана многа имена мученика, од којих је остао у нарочитом поштовању св. Доминио, Дујмо, епископ солински, који је страдао у Диоклецијановом гоњењу почетком IV века После Миланског едикта (313.г.), хришћанство је у Далмацији кренуло рапидно напред и ускоро на сцени црквених збивања видимо многе значајне представнике далматинске цркве. Поред романских колонија у Приморју, тада се појављују и аланске, силовито јачајући нарочито откако је Далмација, најпре привремено (437.г.) а, после пропасти Западног римског царства (476.г.), дефинитивно дошла под власт Одокара, аланско- вандалског краља, који га је и срушио, заједно са Свевима и Бургунђанима. Он је, са преко 200000 људи (у пратњи аланске коњице били су жене, деца и старци на колима, заједно са великим крдима стоке), прешао преко прелаза Мали и Велики Алан По Аланима су ови планински превоји на Динари добили име Мали и Велики Алан и, у широком рејону Брибира, Плодно брибирско поље, са утврђеним градом на Брибирској главици, било је изванредно упоришно место за даља освајања. Име Брибир, у смислу прибиралишта, прибежишта, местo je где се окупља народ градине Нимфеум (Nympheum, после пада у аланске руке носи ранији јаподски назив Варварија), направио полазну базу одакле ће, у наредних осам година, освојити целу јадранску обалу и део Западне Србије. После Одокара, Далмацијом влада Византија. Од времена Одокаревог и цара Јустинијана (527-565), те српске колоније постају и расадници сарматске и грчке културе, о чему сведоче многи споменици, од Равене па низ читаво Јадранско приморје. Јустинијан је био Алан, правим именом Управда Истоковић. Алан је био и његов главни војсковођа Велизар, као и већина дворских управитеља о којима, у не баш лепом светлу, приповеда Прокопије у Тајној историји По приморским градовима, служи се у хришћанским црквама на латинском, али и на српском језику, нарочито у местима где су биле јаче аланске колоније. Развој хришћанске цркве у Далмацији био је озбиљно ометен доласком Словена који су, заједно са Аварима, многе области на Балканском полуострву опустошили, већину градове разрушили и црквену организацију разорили.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина