Да ли ће Косово признати Србију

Крајњи циљ најнапреднијих земаља света и челника ЕУ је узајамно признање Косова и Србије и у том кључном акту се огледа сва безнадежност политике актуелне српске власти чија су рамена и сувише крхка за овакав историјски преокрет.

Србија је пристајањем на преговоре са терористима који су окупирали Метохију и Косово уз широкогруду помоћ НАТО снага, дошла у позицију да имплицитно призна окупацију. Сви изговори су сувишни, јер више није у питању само судбина Срба у гетоизираним подручјима, селима и мањим градовима, у питању је судбина Србије.

Прихватањем окупације под окриљем преговора и признавањем те окупиране територије као државе од стране преко 100 држава у свету, Србија се као међународни субјект нашла у незавидној ситуацији. Оквири у којима је и сама Србија призната у свету, од усвајања устава из 2006, више нису исти. Њене државне границе су се промениле. На страну што најмногољудније земље света попут Кине и Индије нису признале независност окупиране територије, па и чињеница да територијално највећа држава на свету, а и она у Јужној Америци, Русија и Бразил, такође нису признале то чињенично стање, одбрамбени бедем Србији данас чини нејединство држава ЕУ. Да није тих пет земаља Уније којима је лични интерес битнији од општег, притисак на Србију би се огледао и у много агресивнијим методама.

Променом међународно признатих граница и аминовањем већине држава у свету, Србија ће морати, у тим новонасталим оквирима да и сама тражи признање. А питање је да ли ће већински међународно признато Косово да призна Србију? Под лупом последњих догађаја којима је повод и даље непознат и о којима се више нагађа и гледа се у кристалну куглу, него што се зна, па и од стране одговорних и задужених да знају, Шиптари подржани од својих ментора забављају простор Балкана својим ујдурмама.

И даље не знамо именом и презименом ко је управљао дроном, нити ко је идејни творац тог политичког атентата, а сада не знамо ни зашто се Шиптари шетају Србијом од југа до севера док се српске власти брину о њиховом преласку у земље Уније, а још нисмо чули да је неко поменуо слање појачања снага министарства унутрашњих послова и на такозвану границу са окупираном територијом. Јер, тако су му рекла господа из Брисела. Па, ако им сада то смета, а они нека само кажу. А вођењем нормалне политике, а не политике „како ми кажу“ и забраном уласка на територију Србије варварским хордама с’ове и оне стране Проклетија би се учинила услуга и земљама Уније, ако им је то стварни циљ, да спрече илегални улазак, тиме што би се исти већ контролисао и осујетио у самом зачетку.

Ипак ова ујдурма има за циљ нешто сасвим друго. А то је либерализација визног режима којој тежи такозвана косовска влада. Притиском на државе Уније, Шиптари стигматизују један проблем који је само карика у целокупној слагалици и то на препознатљив начин на који су то деценијама радили.

Тако је и данас. Гомила младих, безбрижних људи који тобоже траже бољи живот у Унији, а нису Сиријци, нити Курди који беже од рата, већ су статисти у добро режираном филму у коме и ми Срби имамо своју улогу. Улогу локалних кловнова којима се на крају представе сви смеју. Као и након афере са дроном.

Циљ Шиптара је да међународна јавност препозна чињенично стање на Балкану. Онај део међународних чинилаца који то још није учинио. Тих пет земаља Уније првенствено. То је крајњи домет на Балкану овог америчког сценарија. Оно што је предложено, али и неприхваћено у случају Израела и Палестине, одиграва се у Европи као ауторски филм. Косово и Србија ће ући заједно у ЕУ, када обе буду биле спремне, тојест, када се о томе одлучи у овалној канцеларији Беле Куће. Пре тога ће се признати новостворене границе и државне творевине по принципу, признањем за признање.

Епилог овог филма ће се одиграти на другим географским просторима, а ми ћемо свој допринос дати горе поменутом епизодном улогом. И то није никаква новина. Све улоге које су нам нуђене у времену, биле су епизодне, комичне или трагичне, иако је више било ових других.

Паралелно се одигравају и други сценарији у свету и са наше тачке гледишта су врло интересантни. Главна тачка неслагања у преговорима о примирју на истоку Украјине је непризнавање донбаских лидера за легитимне преговараче. Српска власт тај проблем нема. Она пљује себи у уста и свима нама у лице јер преговара са особама које је прогласила за терористе и то јавно, уз смешак и стисак руке. Па ко ће данас или сутра за озбиљно да схвати ове моралне патуљке, ове Добросављеве?

Извор: Конкретно