Биће избора! Време је за окупљање

Тешко да ће бити другачије: 2013. биће изборна година. Ти избори биће важни као последња шанса Србије да нешто промену у својој стратешкој политици, за коју сви, укључујући и оне у власти, виде да не води нигде. Наравно, питање је зашто онда воде политку која не води нигде. Нисам сигуран да је то у целини баш неко јако оправдање, тек многи међу напредњацима верују да је политика континуитета, коју воде, условљена нужношћу избора партнера и обећањима које су, да би уопште могли да владају, дали западним престоницама, пре свега оним у вези са Косовом. Истовремено, јун ће, без обзира хоће ли се суочити са одбијањем ЕУ да им да датум преговора или ће се суочити са ценом којом су платили тај датум, можда бити последња прилика за миран политички заокрет у Србији.

Речју, Вучић је уверен да му избори ове године требају због две ствари. Прва је да у парламенту верификује раст свог и рејтинга странке. Друга је што му треба нови почетак јер и он зна да ово не води нигде. Отуда је управо он први актуелну владу почео да третира као прелазну понашајући се као човек који је у овом мандату за државу забринут тек онолико да не доживи финансијски колапс или велики лом на међународној сцени и, наравно, верујући да ће рејтинг успети да повећа и одржи хапшењима и успостављањем контроле над странком.

У природи избора је увек, поред осталог, да се одрже преко нечијих леђа. Они из 2008. одржани су преко леђа Воје Коштунице, ови из 2012. требало је да се поломе на леђима Томе Николића, али су моћни играчи имали другачије планове, па су се поломили на Борису Тадићу. Избори 2013. поломиће се, све су прилике, на леђима Ивице Дачића ако не и још понеког од актера.

Кад се гледа динамика унутрашњих догађала – брзина трошења власти, промене у политичкој конфигурацији изазване Вучићевим ангажманом, односи међу парнерима у влади – јасно је да су тада избори сасвим извесна ствар. Наравно, баш због тога ваља имати у виду и да западни фактори у српској политици функцинишу као деуx еx мацхина, нешто дакле што има засебну логику, често супротстављену логици унутрашњих односа. И то у сваком тренутку ваља имати на уму.

Шта је генерална полиитчка идеја следећих избора? Прво, да се власт пренесе на Вучића, и то не само са на Косову потрошеног Дачића већ и са Томе Николића. Политички гледано, услов за то је да се заврши рђави посао српске власти на Косову и Метохији. Тако би се, верују напредњаци, завршио и дводеценијски период преваге подударности у односу на разлике у политици Вашингтона и Берилна према овом делу Балкана. Тад би Србија, претпосатвљају, добила из САД неку врсту мандата да олабави са својом погубном проевропском политиком, што би био услов за промену економске и унутрашњополитичке парадигме, док за регионалну политку баш и нисам сигуран.

ДОБРО И ЛОШЕ ОД ИЗБОРА

Шта је у томе добро? Добро је што би на тај начин дошло до нове поделе карата. Јер, кад су карте рђаво подељене као што су у Србији већ 13 година и посебно последњих пет, тада је свако ново дељење нека шанса. Такође, добро је што велике изгледа да испадну из борбе за власт има неколико (не и сви) озбиљно штетних фактора, попут Дачића, Чанка, Драшковића, Јовановића, можда и Динкића.

А шта је у томе лоше? Што ће и ново дељење бити изведено обележеним картама. Лоше је и то што ће право на ново дељење бити плаћено великим делом српске тапије на Косову и Метохији (истина, не и целом тапијом, мада то није нека утеха). Лоше је што ће цена могуће српске релативизације проевропске политике бити плаћена тиме што Србији прети да постане англо-америчко оруђе у борби против немачке европске хегемоније, што би могло скупље да нас кошта него што би могло да нам донесе. Лоше је и то што би улазак у ту међупарадигму, могуће је, углавном још више удаљио Србију од Русије и што би још шире отворио врата Турској на овај део Балкана.

Превласт каквих снага можемо очекивати после следећих избора? Ако би сви трендови били настављени, Дачић би био нападнут са свих страна, што би довело до тога да његови партнери Палма и пензионери добро размисле треба ли им још једном та коалиција. Наравно, не треба сумњати да би, према истој логици, увод у те изборе било хапшење неколико црвених капиталаца, што би довело и до осипања дела бирача и Дачићеве борбе за цензус, додуше – не треба претеривати – са добрим шансама да га пређе. Све то би веома високо држало напредњаке – неприкосновено најјачу странку – мада не верујем толико колико им данас дају истраживања, будући да борба против корупције у другом делу године неће моћи да даје резултате као у овом моменту. Поред тога, може се очекивати да ће доћи до померања на сцени тако што ће напредњаци због косовске политике изгубити део бирача на свом десном полу, док ће снажно напасти бираче СПС и ДС. Судећи према Ђиласовом новом програму, где доминира идеја о државној привреди (још једна најава релативизације српске европске политике, која се Берлину неће допасти), и он ће напасти Дачићево бирачко тело, док, по природи ствари, напада све неуверљивијег Чеду Јовановића.

Издвајање Вучића и Ђиласа – који има много проблема са странком, али не и нерешивих – можда би могло да доведе до формирања велике коалиције, али и, што је још важније, већине за промену устава. То значи да би Вучић могао да иде са Ђиласом, али не би морао пошто би можда и могао да формира владу са мањинама и неким мањим странкама уз то што би и пре избора, као најпожељнија удавача, имао највећи коалициони капацитет и што би покупио све оно што уочи сваких избора гледа где да се прилепи – од Палме и пензионера до Љајића и кога све не.

Напредњаци, већ по природи посла и статуса Томе Николића, не би сасвим остали без идентификације са председником Србије, али ни та идентификација не би била онако потпуна као пре. То би на десном полу бирачког корпуса огроман, милионски, број гласова оставило потпуно непокривеним из две највеће странке. Ти гласови, наравно, немају свог апсолутног носиоца, тако да би били распарчани измешу ДСС, радикала, Двери, неких нових групацина у најави и странака које би, не сумњам, формирала власт како би створила што већу забуну и целу причу уситнила до непрепознатљивости.

ЗАШТО ЈЕ ВАЖНО ОКУПЉАЊЕ

Може ли се то спречити? Може, али хајде да најпре видимо зашто је то важно. Наиме, уколико би се ти гласови објединили, већ по простој математици са претходних избора, то би било између 15 и 20 одсто гласова. Онај ко у Србији има толико, без њега се мало тога може опослити, тај има огромну могућност раста, у кризним временима каква нас чекају посебно, у синергији удруживања још више. А то ће рећи да би једна таква групација имала сасвим солидну шансу да поремети зацртани ланац исхране тако што би се пласирала између напредњака и жутих. На тај начин би потенцијал многих опасности које Србију чекају новим дељењем карата био умањен, док би потеницијал шанси био повећан.

Како то урадити? Неки који се баве тим питањем имају доста аргумената којима објашњавају како је српска опозиција потрошила своје шансе и како је неопходно формирати нешто потпуно ново. Такве идеје имају своју логику. Питање је, међутим, да ли је могуће у постојећим условима формирати нешто ново што би могло да освоји бар 20 одсто гласова и што би центар политичке дебате држало према власти и друштвеним елитама, а не унутар националне опозиције. Речју, да ли је могуће формирати нешто ново што би укрупњавало бирачки корпус уместо да га уситњава. По свој прилици, није могуће. Али, једнако, није могуће ни да тај резултат постигне ниједна постојећа групација сама за себе.

Природно, приговори националној опозицији – пре свега Коштуници и Дверима – долазе од оних који нису чланови тих групација. И ти приговори веома често су на месту. Али важније од тога је, међутим, то што приговори редовно долазе од оних који тврђаву власти и елита нападају споља, а то значи са одређене даљине која им је дозвољена и могућа. У тој врсти напада броје се само успеси, а њих углавном нема. Следећи ту метафору, системске странке, поштујући накарадна правила система да би уопште опстале на сцени, јесу унутар тврђаве. И, док је задатак првих да упадну у тврђаву, задатак ових других је да изнутра отворе врата, за шта за почетак морају да преживе.

Отуда разлике међу тим двема групама настају углавном из суштински различитих позиција, дакле из метода борбе, а не непосредно из политичких разлика. Елем, ови изван тврђаве, док испаљују из својих топова и док им се ђулад одбијају о чврсте зидине тврђаве ситема, замерају овима у тврђави да су кукавице, да им никад неће отворити врата и да су исти као владари тврђаве. Ови унутар тврђаве опет замерају овима споља да туку неселективно и насумично, да их угрожавају и компромитују унутар тврђаве и да је на тај начин никад неће заузети. У чију год кожу ту да се ставите, тешко да ћете моћи да замерите и једним а и другим да нису у праву, наравно, свако из своје позиције.

Оно, међутим, што је важно гласи: суштинске политичке разлике међу тим групама нема, не због тога што оне слично размишљају, већ зато што су најважнија питања Србије толико изашла у први план и толико врхуне да је тешко ту и имати неке озбиљне разлике. Наиме, цела национална опозиција је европскептична, цела је за одбрану Косова, сви су за чвршћу сарадњу са Русијом, сви су за промену економског модела, нико од њих није противник српске идентитетске приче. Није ли то довољно за један веома добар пограм окупљања? И више од тога.

САД И НИКАД

Са друге стране, следећи избори биће последњи тренутак за окупљање. Наравно, не због тога што је прилика наједном постала добра – једнако је добра, односно рђава као и пре – већ зато што је, ако не сад, више вероватно неће бити. Зашто?

Ако се наставе процеси растакања државе, ако елите наставе да државни и национални интерес подређују сваком западном интересу, ако Србија сасвим остане без својих привредних, технолошких и природних ресурса неопходних за државну и националну обнову – а све то може да се догоди у овој и следећој години – тада ће политички простор бити толико сужен да неће ни бити правог места за алтернативне политике. Тада ће, нажалост, на опозиционој сцени предност добити они које за то место не препоручује озбиљан политички концепт, већ осећај понижења и добар стомак да због тога учине било шта. И такви ће, пре него што учине било шта са власти и елитама, најпре почисти око себе.

Речју, Србији за политичка решења није остало много времена. Све што је добро у прилици за окупљање проистиче из тога. Отуда окупљање није добра прилика, није најбоље од понуђених решења, оно је сада једноставно императив и свако онај ко од тога и овај пут одустане мораће да се суочи са тешком одговорности. Ово дакле није тај тренутак, ово је последњи тренутак.

Ко све треба да се окупи? Сви они чије политичке идеје имају више присталица него они сами? Сви они који нису обема ногама на оној страни, баш сви који су у свом раду до сада допринели макар зрном песка грађевини која треба да настане на овој страни. А то значи пре свих Коштуница и ДСС, Двери и радикали са свим фракцијама које су настале у међувремену, интелектуалци из Сава Центра и са Коштуничиних петиција, наравно „Никад граница“, људи из Треће Србије, који у Новом Саду раде добар посао, сви са црних листа великих српских медија, цео национални невладин сектор, странке и иницијативе у настајању, укључујући и појединце који су показали макар трун дисидентства у односу на постојећу парадигму укључујући и, рецимо, Вука Јеремића.

Наравно, како то бива, највише примедби следи када започне набрајање оних који треба да се окупе: пола њих једни с другима не говоре, друго пола оптерећено је међусобним сумњама, тај списак неће остати заједно ни пет минута. Могуће, али зар им не би било боље, ако већ морају, да се међу собом потуку као победници, него као расути, уситњени губитници. И нека само неко од њих каже како више мрзи оног другог него што воли Србију или нека образложи како је окупљање свих губитничка прича унапред осуђена на пропаст.

ОГЊИШЕ ОКУПЉАЊА

Е сад, да би се догодило такво окупљање, потребни су мотив, политичка математика и огњиште окупљања. О мотиву је већ било речи. Што се математике тиче, она је више него једноставна: нико ништа у овим околностима не може да учини сам. Истовремено, свако би био посебно освежен у једном таквом покрету, и свако би у тој целини лакше сакрио своје недостатке и истакао своје предности.

Шта би, међутим, било огњиште окупљања? Пре 13 година то је био новац са Запада и, још више, огромна покренута логистика, која је свакога ко би се усудио да има сопствене калкулације прождирала и елиминисала, као што се десило Вуку Драшковићу. Наравно, овај пут огњиште се мора другачије поставити.

За то се мора кренути од једне важне чињенице: да се Србија, после више од две деценије плурализма, током претходне владе у идеолошком смислу и смислу политичке парадигме поново нашла у нечему што веома подсећа на једнопартијски систем. И да за ове владе то није промењено. Када се то догоди, тада огњиште постаје борба за изборне услове.

То значи да би новоформирани покрет, који би у понечему личио на некадашњи Депос, изашао са притиском пред председника Николића, као јединог непосредно изабраног ауторитета у земљи, са идејом о округлом столу, на коме би се разговарало о стратешкој судбини Србије и истовремено о обезбеђењу фер изборних услова. А то би опет подразумевало не само једнаке услове за све у изборној кампањи, не само хитно сређивање бирачких спискова, већ и крупне промене у медијима – у националним и градским сервисима и новинама и телевизијама у државном, градском и општинском власништву. Захтевало би се затим укидање црних листа у медијима, који данас, наравно, нису највећи проблем Србије, али су цауса сине qуа нон сваке промене и сваког вађења Србије из буле у којој се налази. Речју, ни по коју цену се не сме дозволити да медији својим прљавим кампањама пресуђују на изборима као до сада.

А шта ако би се власт оглушила о такве захтеве? Да ли неко мисли да би оволикој групацији било тешко да на улицу изведе 20 хиљада људи и да би их двадесетог дана било исто колико и првог? Да ли неко мисли да би медији, чак и овакви какви су, то могли да игноришу? Да би Србија од тога бежала уместо да му се придружује? Да би елите више од једном тај покрет смеле да назову скупом ултрадесничара и фашиста?

И то је то. Оном ко ме увери да већ овог пролећа није последнии тренутак за ово признаћу да онда није ни најбољи.

Извор: Нови Стандард

Извор: Видовдан