Награда или Америка, Америка земља велика

Премијер Србије јуче је допутовао у Сијетл где је имао разговоре са челницима компаније „Мајкрософт“. Ови разговори представљају наставак контаката између Владе Србије и светског информатичког гиганта а премијер истиче да је њихов циљ вишеструк. Најпре, да „Мајкрософт“ у било којој варијанти доведемо у Београд, односно Србију, друго да се обезбеди увођење савремених информативних технологија у Владу и њене службе, као и да се у Београду отвори модеран информатички едукативни центар. „Желимо да реформишемо и модернизујемо јавни сектор и државну службу прављењем информативне мреже која би омогућавала да се, сваког тренутка, сваки податак, који је важан за доношење одлука, налази на тој мрежи” истакао је премијер…

Звучи вам актуелно и познато?! Наравно, слушали смо доста о томе претходних дана, док је премијер Ивица Дачић, а за добро наше деце, обилазио амерички ИТ сектор.

Само што, просто ми је мало незгодно да вам то откријем, горе наведена новинска вест није о Дачићевој већ о Ђинђићевој посети Америци, а објављена је у “Блицу” и осталој дневној штампи пре скоро 12 година, тачније 07.08.2001.

Прво што ћете, верујем, помислити (и бити у праву), јесте да би намесници господара наших судбина могли показати мало више креативности у залуђивању народа, али то није њима ни на крај памети. Уосталом, коме још треба креативност када је познато да је “copy-paste” најкоришћенија алатка свеколиког мајкрософтовог софтвера.

Па, о чему онда ја заправо пишем?

О награди!

За оне који то, можда, још увек не знају, прво желим да истакнем да ИТ сектор како му је садашње конспиративно име, представља најважније и најмоћније оружје новог светског поретка, односно глобалистичког преуређења планете. Сходно томе на његовом челу могу се наћи само људи тотално одани глобалистичким идејама, који су увек и високи посвећеници тајних и полу-тајних организација које управљају савременим светом. С тога, контакти са челницима сектора информатичких технологија (ИТ сектор), увек представљају више од посла и имају одређени симболички и ритуални карактер. За политичаре малих земаља, попут Србије, оне значе неку врсту капије за улаз у свет истински моћних и обично су видљиви део награде за служење новом светском поретку. Све ово подразумева и неке друге радње, отуда је посета толико дуго трајала, али то није тема овог чланка.

Да се вратимо ИТ сектору, односно награди. Свестан сам да, после „неодмереног“ Атанасијевог иступа, није много захвално поредити бившег и садашњег српског премијера у било ком контексту, али овде се паралела нумитно намеће сама од себе. Јер, ако изузмемо временску дистанцу, све остало је готово исто. Исте фирме, иста очекивања, исте изјаве, па чак и новински извешаји. Иста је и награда, промоција у виши ранг, где се знатно подиже праг моћи, богатсва, недодирљивости и осталих земаљских благодети.

Такође, све и да хоћете немогуће је пренебрећи чињеницу да је бивши премијер у посету америчком ИТ сектору отишао одмах после испоруке Милошевића Хагу, а садашњи убрзо по потписивању бриселског Споразума.

Нормално, постоје и разлике. Уз новац, који се подразумева, амбициозног Ђинђића интересовала је пре свега моћ, а Дачићу је сада најпотребнија недодирљивост. А ОНИ, послушнима и заслужнима, испуњавају жеље.                                                                                   

С тога, можемо бити сигурни да је у Америку отишао један, а вратио се други Дачић. Овај, који се вратио, више не мора да брине ни због Банане, ни због Барселоне, нити због избора. Једино о чему мора да води рачуна јесте да се звездана капија кроз коју је тамо ушао затворила и да више нема повлачења, нити промене гсподара.

И баш због тога, највише разлога за бригу имају грађани Србије. Јер, ова Влада, како због кадровске неспособности, тако и због својих тајних циљева, толико крши логику друштвених закономерности (од економских до социолошких) да то, једноставно, не може остати без одговарајућих последица, ма колико било познато да те закономерности делују „ex post“ (уназад). А те последице, неминовно, на крају ће се сручити на главу грађана Србије.

С обзиром на бескурпулозност српске политичке елите и њену спремност да у недостатку друге хране једе сопствени народ свашта се, тада, може очекивати.

Јер, овде више не постоји позиција и опозиција, левица и десница, принципи и идеологија. Постоје само они који владају или су део механизма власти и они којима се влада. Ови први, спремни су да учине све, баш све, само да никада више не постану они други. Није ни чудо, јер политика је, у Србији, једино занимање где можете некажњено лагати, отимати, рекетирати, продавати туђе, злоупотребљавати положај, богатити се без да ишта улажете, а уз пут глумити жртву и несхваћеног генија.

А за све то једино је важно да вас прихвате они који превише и не крију да геополитички желе да прегазе вашу земљу и ваш народ. Наша „политичка елита“, не само Дачић или Вучић, нема проблем да то прогута и зато је спремна на сваки уступак, сваку обману и манипулацију како би остала у том чаробном свету где узимате све шта вам треба а дајете лаж. Предаће Космет, потписаће Санџак и Војводину, отписаће Српску. А ми ћемо и након свега тога, још увек чекати датум бољег живота.

С тога, само неупућенима могло је бити чудно када нам је, ономад, председник Николић открио, како је нашим преговарачима у Бриселу прећено да „могу да забораве на бављење политиком, ако не потпишу Споразум“. Дакле, то је била „страшна“ претња Кетрин Ештон односно неког из њеног тима, то су били ти „невиђени“ притисци!

Каква изолованост, датум или насилан упад шиптара на север Космета! Какве жртве и будућност наше деце! Политичке каријере су биле цена!

Али и награда је била близу. Онај, кога занима само замаљска Србија, одабрао је, дабоме, награду. Сигуран сам да је неће поделити с нама.
А сигао је још, крстарећи Небом Америке, земље велике, да ослушне и Амфилохија и Атанасија и да нас, ваљда као Србе, запита „чиме ли је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи…?“

Омах ми је синуо одговор – Тиме што нас, као народ, искушава оваквим премијером…!

Извор: Видовдан