Како завршити украјинску кризу

Дебата о Украјини свела се искључиво на конфронтацију. Али знамо ли уопште куда све то води? У животу сам видео четири рата који су почели уз много ентузијазма и подршке јавности, али ниједан од њих нисмо знали како да завршимо, па смо се из три једнострано повукли. Јер прави изазов политике је у томе како да се ово приведе крају, а не како да започне.

Сувише често се украјинско питање види као највећи сукоб: хоће ли се Украјина придружити Истоку или Западу. Али, да би Украјина преживела и напредовала, она не сме бити ничија караула против овог другог, већ би морала да функционише као мост међу њима.

Ако силом покуша да претвори Украјину у свој сателит, на тај начин померајући још једном своје границе, Русија ће морати да прихвати да ће још једном поновити историју затварања круга под узвратним притиском Европе и САД. Западу опет мора да буде јасно да Украјина за Русију никад неће моћи да буде страна земља. Руска историја почела је на простору који се звао Кијевска Рус, одакле се ширила руска религија. Украјина је вековима била део Русије, и њихове историје су одувек повезане. Неке од најважнијих битака за руску слободу, почевши од Битке за Полтаву 1709, водиле су се на украјинској територији. Црноморска флота, којом Русија остварује своју моћ на Медитерану, смештена је дугоричним уговором о најму у Севастопољу, на Криму. Чак и познати дисиденти, попут Александра Солжењицина и Јосифа Бродског, инсистирају на томе да је Украјина интегрални део руске историје, па тако, нартавно, и део Русије.

УМЕТНОСТ ОДРЕЂИВАЊА ПРИОРИТЕТА

Европска унија мора да схвати да је њена бирократска спорост и подређивање стратешким елементима домаће политике у преговорима о украјинском односу према Европи допринела претварању преговора у кризу. Спољна политика је уметност одређивања приоритета.

Украјинци су одлучујући елеменат, живећи у земљи која има комплексну историју и вишејезичну композицију. Западни део земље ушао је у Совјетски Савез 1939, кад су Стаљин и Хитлер договорили поделу плена. Крим, на коме је 60 одсто руског становништва, постао је део Украјине тек 1954, кад је Никита Хрушчов, родом Украјинац, поклонио тај део Русије Украјини у знак обележавања 300 година од споразума између Руса и Козака. Запад је већином католички, док је исток већином руско-православни. Запад говори украјински, исток већином говори руски. Сваки покушај једног крила Украјине да доминира другим, као што се догађало, водиће у грађански рат и распад. Третирати Украјину као део конфронтације између Истока и Запада би у наредним деценијама нарушило сваку могућност за међународну сарадњу Русије и Запада, посебно Русије и Европе.

Као независна Украјина постоји тек 23 године. Пре је била под неком врстом стране власти, још од 14. века. Зато не изненађује да њени лидери нису научили уметност компромиса, утолико мање кад је реч о историјској перспективи. Политика независне Украјине јасно показује да је у бити проблема настојање њених политичара да своју вољу наметну другој страни земље, прво то чини једна, затим и друга фракција. То је есенција конфликта између Виктора Јануковича и његове супарнице Јулије Тимошенко. Они представљају два крила Украјине, која нису спремна да деле власт. Мудра америчка политика према Украјини би се концентрисала на стварање сарадње између та два дела земље. Требало би да тражимо помирење, а не доминацију једне стране.

ПОЛАЗИШНА НАЧЕЛА

Русија и Запад, а нарочито разне украјинске фракције, нису се понашали према том принципу. Сви су ситуацију чинили још гором. Русија не би била у стању да наметне своје војно решење, а да се не изолује у тренутку кад су многе њене границе већ неизвесне. За Запад демонизација Владимира Путина није политика, то је алиби за недостатак политике.

Путин би требало да схвати да, без обзира колико било његово незадовољство, војна решења ће произвести нови хладни рат. Са друге стране, САД морају да престану да третирају Русију као неког ко би морао да стрпљиво учи правила понашања каква одређује Вашингтон. Путин је озбиљан стратег на простору руске историје. Разумевање америчких вредности и психологије није му јача страна, као што ни разумевање руске историје и психологије није јача страна америчких политичара.

Лидери свих страна би требало да поновно размотре исходе, а не да се утркују у позирању. Овде ћу предложити исход који је компатибилан са вредностима и безбедносним интересима свих страна:

1. Украјина би требало да има право да слободно бира своје економске и политичке асоцијације, укључујући Европу;

2. Украјина не би требало да ступа у НАТО, и то је стајалиште које сам изнео и пре седам година, кад се о томе расправљало;

3. Украјина би требало да буде слободна за стварање било какве владе компатибилне са вољом народа. Мудри украјински лидери би тада требало да се одлуче за политику помирења међу супротстављеним странама њихове земље. У међународном смислу би требало да заузму став какав данас има Финска – нација која не препушта сумњи своју жестоку независност и сарадњу са Западом на већини поља, али пажљиво избегава институционално непријатељство према Русији;

4. Није компатибилно са постојећим светским правилима да Русија анектира Крим. Али би требало омогућити Криму да дефинише свој однос према Украјини. У том процесу Русија би признала украјински суверенитет над Кримом, док би Украјина ојачала аутономију Крима на изборима који би били одржани у присуству међународних посматрача. У том процесу би се такође уклонила свака недоумица о статусу Црноморске флоте у Севастопољу.

Ово су начела, а не рецепти. Људи који познају регион знају да све ове тачке неће бити прихватљиве свим странама. Али прави тест овде није апсолутно задовољство, већ уравнотежено незадовољство. Ако се неко решење базирано на овим идејама или сличним елементима не постигне, пут према конфронтацији ће се убрзати. Време за то долази ускоро.

Извор: Вашингтон Пост