Никловани Кустурица

Најава министра природних ресурса, рударства и просторног планирања, господина Милана Бачевића о могоћностима експлоатације никла у Србији, и наводним испитивањима које се у ту сврху врше на неким локацијама у Србији и Републици Српској, као и реакција познатог редитеља, господина Кустурице, власника етно-села на једној од тих локација, који нам препоручује (све бринући се за наше здравље) како је боље бити сиромашан него мртав, те како треба да преживљавамо садећи шљиве и вишње а не да се бавимо рударством које је наводно опасно по околину, добили су значајан простор у готово свим дневним листовима, при чему су читаоци остали ускраћени за било какву стручну и објективну информацију о овој теми која може бити изузетно привредно важна.

Како је живот хтео да део своје пословне каријере проведем и као један од извршних директора „Фероникла“ имао бих на ову тему понешто да кажем и господину министру и господину Кустурици, а и да пружим неке информације новинарима који јурећи за бомбастим насловима покушавају да звуче ауторитативно у областима које не познају.

Пре свега, поздрављам иницијативу господина министра да покрене ову тему, али морам рећи да су геолошка испитивања која он најављује као некакву новост, вршена још у СФРЈ, и то почев од 1950. до 1982. године, наравно са прекидима. Руда никла (оксидо-силикитна) регистрована је на седам локација у Србији, са укупним потенцијалом од цца 125. милиона тона и на две локације у данашњој Републици Српској, где су залихе руде процењене на цца 170. хиљада тона, од чега око 150. хиљада тона отпада на ревир Вардиште.

Највеће налазиште у Србији је, у етно-село претворена, Мокра Гора, чије се резерве руде процењују на преко 90. милиона тона, а затим налазиште Руђинци, код Врњачке Бање, где се резерве процењују на близу 14. милиона тона, и три локалитета близу Аранђеловца, где укупно има око 15. милиона тона драгоцене руде никла.

Испитивања квалитета руде, од којих је део вршен у лабараторијама „Фероникла“,  показала су да је проценат никла, али и пратећих ретких метала, на овим налазиштима већи од оног који се експлоатисао на Космету и Македонији (ради се практично о истом ревиру који се простирао на територији Космета, Македоније и Албаније).

Дакле, ови подаци постоје, они су плод озбиљног истраживања озбиљне државе, каква је СФРЈ уистину била, а каква Србија још дуго неће бити, па их ваља узети у обзир, бар као полазну основу за даља испитивања. Такође, предочио бих министру да, на ову тему, постоји много информација у документацији удружења феро-легура „Фермик“, чије је седиште било у Београду, и које је до распада СФРЈ координирало све активности у овој области на нивоу тадашње државе. Након распада, бригу о удружењу преузео је „Фероникл“, док су неке чланице из отцепљених југословенских република напустиле, а неке замрзнуле чланство. Каква је данас судбина овог удружења није ми познато, будући да су досовске власти ово удружење третирале пре свега у контексту атрактивног пословног простора које је поседовало, али ако је сачувана њихова архива ту би, сигурно, било значајних информација на ову тему.

Такође, морам истаћи да су, током операције уништавања примарних привредних активности коју је годинама спроводила демократска странка са својим политичким сателитима, многи врхунски стручњаци из ове области (не говорим о себи, ја сам економиста) завршили као таксисти, професори средњих школа, или једноставно на улици. Можда би их ваљало пронаћи ако су намере са експлоатацијом никла озбиљне.

Налазишта никла исплатива за експлоатацију нису тако честа и сматрају се изузетно вредним привредним ресурсом. Овај метал продаје се по берзанским принципима, а тренутна цена му је око 17.000 долара по тони. Трошкови производње у „Ферониклу“ – Глоговац у најгорим условима (санкције) нису прелазили 6.500 долара по тони. Током процеса добијања никла, добија се и одређена количина злата, сребра, кобалта и других ретких метала.

Све у свему производња никла веома је озбиљан привредни захват који би и као инвестиција и као пројекат донео озбиљне користи оживљавању примарних привредних активности. Да би то било могуће неопходно је располагати пратећим индустијским комплексом и стабилном привредом, који ми у овом тренутку немамо. Зато, искрено мислим да Србија тренутно нема снаге да ову иницијативу спроведе, чак и да има довољно богатог имвеститора, али свакако треба поздравити покушај Владе и ресорног министра да покуша кренути на ту страну. Шта би значило активирање оваквог пројекта можда ће најбоље илустровати податак, да је „Фероникал“ када је радио имао преко 2.000 директно запослених, а да је још толико људи опслуживало његов рад, да је све произведено пласирао и наплаћивао, остварујући девизне приходе од неколико стотина милиона долара на годишњем нивоу (зависно од кретања цена). У нашим условима, одбацивати ове могућности како би се сачувала идиличност природних лепота, или нечија етно кућа, не звучи превише разумно.

С тога, уважавајући господина Кустурицу као уметника и интелектуалца, чини ми се да није морално да нам препоручује као избор „здраво“ сиромаштво, јер је богат човек. Обогатио се на филмовима који су свету, у тренутку када је то глобалистичким циљевима требало, Србе и Србију приказивали онаквим какви они никада нису били и никада неће бити. Био је један од првих који је, истина суптилно и уметнички, нашу стварност бојио нарученим бојама, и за то бивао награђиван тамо, а овде слављен од оних који су заборавили да српски национални инструмент није труба већ хармоника. Њему су остале награде и новац, а нама имиџ који су наручиоци тражили.

Сада, када нисмо више тако актуелни, када су у моди арапско пролеће и руска зима, нема више канских награда, али ни његових филмова. Сада, он режира своју бајку на Мокрој Гори, налазишту од преко 90. милиона тона руде никла, које му је даривао Тадић. И брине за наше здравље, учећи нас да шљивама и вишњима победимо сиромаштво.

Не брините се, Емире. И пустите министра да ради свој посао. Ако би било среће да пронађе озбиљне инвеститоре и постигне коректне услове за државу, сигуран сам да Вам не би било тешко да пронађете другу локацију за етно-кућу (наравно, о трошку инвеститора). А експлоатација рудног потенцијала Мокре Горе створила би могућност и овом простом народу, који не разуме високу уметничку симболику, да створи услове за рад и на њему засновану егзистенцију. Што се, пак, екологије тиче, последица сигурно има, али ни у Кавадарцима (Македонија), ни у Глоговцу (Космет), дугогодишња производња никла није изазвала никакве катаклизме по здравље људи. Тим пре што су саставни део оваквих пројеката и студије о њиховом утицају на животну средину.

Уосталом, народ који је преживео Дулића као министра екологије, преживеће, вала, и експлоатацију никла.

Извор: Видовдан