Теци, теци Дунаве …

Свима нама који већ годинама имамо утисак да време све убрзаније тече како Србија дубље клизи у проклетсво сопственог пропадања, протекла недеља донела је још једну потврду овог (обично субјективног) осећања. Прошла је као трен, а иза ње је остала гомила злослутних политичких догађања која најављују наставак увођења државе у политичко једноумље и економско безнађе, као и  још већа страдања најугроженијих грађана Србије. Тешко их је све побројати и анализирати па ћемо се позабавити само некима.

Пре свега и пре свих, избори у Земуну. Очигледно је да су и странке и медији овим изборима придавале далеко већи значај него што га локални избори обично имају, али разлози за то нису битни за суштину овог текста. Ни резултат није нарочито битан, нити неочекиван, бар не у делу самог рангирања странака.  Уосталом, резултат победника, његов председник предвидео је пар дана пре избора са грешком од свега 0,85 %.  

Хајде, да се ни томе не чудимо, већ да напоменемо да је излазност бирача била мала и да је једва досегла 35 %, што је свакако утицало на изборни резултат. Када су на то, више правдајући своје слабе проценте него нападајући победника, указали представници ДС-а и ДСС-а одмах им је одговорио Небојша Стефановић речима како ће политички актери морати да се прилагоде изборима у којима ће излазност бити све мања.

И то је оно битно. Ова, наизглед, логична реченица добија сасвим други контекст када се посматра у светлу најновијих дешавања на српској политичкој сцени и масовних прелазака кусих и репатих под широке Вучићеве скуте, односно његове спремности да те скуте шири толико да под њих могу да стану баш сви који то желе. И леви и десни. И богати и сиромашни. И црвени и црни. Уз кампању „Прикључи се“,  масовно распуштање одбора СНС-а и формирање нових делује као јавни позив, нешто попут некадашњег општег позива на регрутацију. Само што сада одазивање није част и обавеза, већ нада за голо преживљавање, задржавање привилегија, жеља да се избегне заслужена казна или нешто четврто. Свако има своје мотиве.

Али, има их и Вучић. Јер, сваки ће придошлица (кроз кампању „Прикључи се“) могуће остварење својих нада у будућности морати да плати неприкосновеним признавањем ауторитета вође и гвозденом партијском дисциплином у садашњости. А уз вођу иде и његов политички програм који има тако јасан и лако мерљив циљ – „будућност наше деце“.  

И зато ће сви они ићи на гласање, водити своје болесне и излапеле бабе, довозити наглуве стричеве.

А  ми ћемо, разочарани и уплашени, свој бунт и презир изражавати изборном апстиненцијом.

И тада, увек, чак и без ЦЕСИД-а, изборе добијају „сигурни гласови“.

Брига их и брига га! Он влада, они напредују!

То је оно што предстоји, оно на чему се ради, оно што нам прети. То је будућност Србије, коју нам је предочио млади Небојша Стефановић …

… А потврдио Александар Вучић, поносан и достојанствен, загледан у светле даљине и нове победе, када је у Земуну себи и својима честитао историјски изборни резултат.

Но, избори су, избори, па макар и са малом излазношћу. Али, власт се може добити и без избора. Некако у исто време, док се водила изборна борба за Земун, напредњаци су у другој подунавској општини, Смедереву, освојили власт на тај начин што се владајућа одборничка група „Покрет за Смедерево“, колективно учланила у СНС, предвођена др Јасном Аврамовић, градоначелницом овог града. Вреди истаћи да је госпођица Аврамовић на изборима глатко потукла и демократску странку и напредњаке, али да је своје амбиције везивала искључиво за локани ниво, а сигурно је да и сада не циља даље од тога. Јрдноставно, игра на сигурно, ценећи да ће овим потезом сачувати своје градске позиције.

Сличне ствари, као што знамо, дешавају се широм Србије, а тај тренд ће се и даље развијати. Дакле, „Прикључи се“ …

Као други показатељ пута којим је Србија кренула можемо узети саопштење за јавност Светог архијерејског сабора СПЦ, у делу који се односи на Космет и којим СПЦ евидентно анулира сва своја претходна званична саопштења, практично претварајући дубину и значај црквеног поимања косметског проблема у проблем званичног државног признања или не признања шиптарске парадржаве. Огорчење које осећам док читам речи које владино поимање „политичке реалности“ верификују у црквени став наводе ме да се уздржим од коментара и пренесем их онако како су написане:

„Ради што бољег упознавања са напорима Владе Србије и других одговорних органа државе на истом путу, Сабор је замолио г. Александра Вучића, првог потпредседника Владе, да званично посети Сабор на заседању. Том приликом, после исцрпног и искреног разговора, уз обострано разумевање и добру вољу, констатовано је да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност српског народа на Косову и Метохији, за очување његових светиња и за интегритет Србије, што значи одбијање непосредног или посредног признавања фантомске државности Косова и Метохије ван Србије. Саборски оци су, устима Његове Светости Патријарха, уверили г. Вучића да Влада и Скупштина Србије, делујући у том смеру, могу да рачунају на пуну подршку Српске Православне Цркве, у оквиру, наравно, њене надлежности и њених могућности.

Па, ипак, од свих дешавања протекле недеље, најзлослутније по обичног човека звучао је мистични састанак коалиционог тројца Вучић-Дачић-Динкић о „катастрофалној“ економској ситуацији у земљи и „горким пилулама“  које се морају попити како би нам било боље. И као да су у Србију слетели са Гренланда, приопштавао је Вучић медијима своју „економску“ несаницу, Динкић се присетио како се мора смањити потрошња, а Дачић и Кркобабић да се не смеју угрозити обични људи. А сви се, они, слажу да су проблеми наслеђени! Чак и Динкић који, апсолутистички, српском економијом и финансијама влада већ тринаест година.

Нису се договорили. Седница Владе се одложила. Мора се добро одмерити.

Али, ја већ знам. И рећи ћу Вам, открити Вам тајну.

Да, криза је могућа, права и страшна, али као део стратегије лабораторија Новог светског поретка, а у контексту предстојеће имплементације бриселског споразума и даљег сламања Србије. Уосталом, таква криза се већ годинама припрема у смислу умртвљавања српског привредног и финансијског организма да на њу одговори.

Србија више нема енергетску самосталност, има само један домаћи прехрамбени ланац (ДИС), нема слободну примарну емисију, не контролише своје изворе хране и питке воде, а неуравнотеженост државног буџета основни је генератор свих кризних појава и иницира општу беспарицу у привредном ланцу.

За то време Србија има преко 130 државних Агенција, док следећа земља у региону, Хрватска, има 47, а број запослених у јавном сектору вишеструко се повећао од фамозног петог октобра. Готово све, некада профитабилне монополистичке државне фирме претворене су у губиташе, а државни пројекти и програми финансирања постали су инструмент прања новца и богаћења политичких олигарха.

Да, све је спремно и треба само притиснути дугме које ће зауставити доток виртуелног, незарађеног, новца па да криза почне.

Али, све то, по истом основу, могло се десити и дан након формирања ове Владе, која готово годину дана комотно „решава“ косовско питање и корупцију, а да се није ни дотакла иоле озбиљније економске теме.

Откуда, одједном, криза буџета постаје горућа, када је само пре два месеца Динкић, под образложењем да има довољно пара, од понуђене руске милијарде за буџет, као кредит, узео само половину, а пре месец дана славобитно саопштио да нам ситуација дозвољава да превремено враћамо дугове?!

Има ли потребе давати одговоре на ова питања?!

Не, намећу се сами. Баш као што се и убедљиво намеће чињеница да се током протекле недеље ни и једном српском медију склоном „аутоцензури“ (како је сада модерно да се каже) није појавила нити једна једина информација о Србима са Космета који се не слажу за бриселским споразумом.

Као да су заборавили да неће. Као да су нестали. Као да их је однео набујали Дунав.

Али, не, није да они неће, они само не могу!  А и нема Дунава на Космету. Он је овде и спаја Србију и Немачку, Земун и Смедерево.

Теци, теци Дунаве …

Извор: ЦЕОПОМ - Истина