Завршна фаза процеса Радовану Караџићу

Прошле недеље у МТБЈ главни догађај свакако је представљало завршно рочиште у предмету бившег председника Републике Српске Радована Караџића. Рочиште је трајало 4 дана, међутим, оно још није завршено – ове недеље ће проћи завршни круг када ће и тужилаштво и одбрана поново добити реч и одговорити на аргументе који су се чули у првом кругу. На тај начин ће анализа ових расправа бити предмет нашег разматрања и следеће недеље.

Истовремено, треба истаћи да је неколико дана уочи завршног рочишта Радован Караџић приложио писмени документ на 900 страна, у коме је садржан детаљан преглед свих доказа који су против њега изношени током процеса. Тај документ завређује посебну пажњу.

Као прво, треба истаћи први део докумената који се тичу «удруженог злочиначког подухвата» – УЗП (joint criminal enterprise), који су били примењени према Радовану Караџићу како би се засновала његова одговорност. Проблематичност примене ове теорије огледа се у следећем. Као прво, Статут МТБЈ (ЧЛАН 7.) предвиђа да се одговорност може утврдити само и искључиво на следећи начин: личну одговорност сносе само она лица која су планирала, подстрекивала, наређивала, извршавала или на други начин саучествовала или подстицала планирање, припрему или извршење злочина указаних у Статуту МТБЈ (озбиљно кршење Женевске конвенције, кршење закона и обичаја рата, геноцид и ратни злочини). Као друго, ни о каквој теорији УЗП у Статуту МТБЈ нема никаквог помена. На којој правној основи су засновали ту теорију и увели је у «право» Трибунала – до данас нико није објаснио. Као треће, теорија УЗП је у директној супротности са Чланом 7. Статута  МТБЈ, јер практично омогућава да се свако лице прогласи кривим, па и оно које не само да није лично починило никакав злочин, него чак није ни знало да су ти злочини почињени. Радован Караџић је у свом излагању подробно анализирао конструкцију Тужилаштва под називом УЗП која је примењена у његовом предмету и продемонстрирао је да ни један елеменат Тужилаштва није био доказан. Све то показује да Тужилаштво не само да није могло да докаже учешће Караџића у злочинима на основу његовог учешћа у УЗП, него чак ни да га није могло оптужити ни по одредбама Статута (то јест, без измишљања нове одредбе у виду УЗП)!

Као друго, Радован Караџић је изложио анализи сваку тачку оптужнице са тачке гледишта доказа које је изложило Тужилаштво. Он је показао да Тужилаштво није успело доказати ни једну од тих тачака. Тако, на пример, није доказано да су убиство у Бијељини починиле српске власти, да су логору у Батковићима лица била подвргавана малтретирању, да су џамије у Бијељини биле срушене од стране снага Војске Републике Српске… У овом делу највише пажње привлачи поглавље «Сребреница». У односу на ову тачку одбрана Р. Караџића је проанализирала предочене доказе и показало како Тужилаштво није могло доказати његову кривицу. Радован Караџић је показао да одлука о заузимању Сребренице није сама по себи представљала злочиначки чин, да у Сребреници није почињен злочин насилног пресељења становништва (није било доказа да је постојао такав план, нити да је Војска РС било кога приморавала да напусти Сребреницу; предлог о премештању становништва није потекао од Војске РС него од представника УН). Што се тиче главног сведока који је «доказао» кривицу Р. Караџића у догађајима у Сребреници (Момира Николића), њему је посвећена цела глава. Радован Караџић је доказао да је Момир Николић лагао када је причао о свом разговору са Косорићем и Поповићем у хотелу Фонтана. Иако је у читавом низу процеса, па тако и у предметима Благојевића и Јокића, као и на процесу самог Караџића, било доказано да је Момир Николић више пута лагао, Хашки трибунал је свечано изјавио да «уколико је сведок лагао по једном питању, то не значи да је лагао и по другим». И због тога откривена лаж сведока по одређеним питањима није спречила суд да његова друга сведочења призна као истинита. И шта све неће смислити «најправедније» судије на свету како би спасили своје «најправедније» сведоке!

Радован Караџић је скренуо пажњу да је исказ једног сведока оповргнут исказима тројице сведока (Поповића, Косорића и Уштипимца). Видећемо да ће у финалној пресуди судије ипак поверовати управо Николићу! А то да ће они поверовати управо Николићу – нема никакве сумње. Као прво, њему (Николићу) су поверовале судије Претресног већа у предмету «Тужилаштво против Поповића и других». Како су они покушали да то објасне? Па једноставно су сами слагали, изјавивши да Николић наводно није имао разлога да лаже. Ој, ој судије, ој, ој, Фемидини синови! Па да ли је могуће? Па зар они хоће да ми поверујемо у ту њихову нимало свету «простоту»? Међутим, не каже случајно народна мудрост да је простота – гора од варварства. Свима је познато да је сам Трибунал предложио Момиру Николићу споразум о трговини: у замену за признање кривице Николић ће добити смањење казне. Међутим, у том признању постоји један трик: то признање мора бити потписано у оном облику који је саставило Тужилаштво! А Тужилаштву је потребно да инкриминише руководство Срба из БиХ. И куда год да се окренеш, појављује се прича о разговору између Поповића и Косорића који је он чуо… (1)

Последњи одељак који се тиче кажњавања је помало необичан. Без обзира што читав садржај докумената говори о томе да Р. Караџић не сматра себе кривим ни по једној тачки оптужнице, а Тужилаштво није успело да докаже те оптужбе, Караџић ипак истиче тезу о смањењу казне. Тако Р. Караџић, обраћајући се Претресном већу, подсећа да су по аналогним оптужбама били оптужени М. Крајишник и Б. Плавшић који су добили 20, односно 11 година затвора, па да те размере казне морају бити узете у обзир и према њему, Караџићу. Рећи ћу директно, овакав завршетак блиставо спроведене анализе процеса (тачније – неуспеха процеса за Тужилаштво) очигледно је противуречан.

Судски процес «Тужилаштво против Радована Караџића» трајао је 5 година (од октобра 2009 до октобра 2014). Само стенограми са процеса износе око 50 хиљада страница. Количина страница документованих «доказа» броји се у милионима. И премда знатан број докумената има редактиран карактер (тајни делови), документ који је предочио радован Караџић представља први покушај целокупне представе практичних доказа и правних аргумената у овом мега процесу и заслужује најпажљивије изучавање од стране светске јавности. Између осталог и ради тога да судије не покушају да игноришу ове чињенице и не одговоре на ове аргументе, што представља омиљену тактику «најправеднијег» суда на свету.

Други круг и окончање завршног рочишта

Након другог рочишта, ове недеље у МТБЈ је окончана завршна расправа у предмету “Тужилац против Радована Караџића”. Претрес је представљао завршну етапу судског процеса који се одужио 497 дана. За то време сведочило је 336 сведока (од којих је 195 то учинило лично у судској дворани) и 243 сведока одбране (238 у судској дворани), изнето је 6. 669 материјалних доказа тужилаштва и 4. 806 материјалних доказа одбране…

Друга рунда претреса одржана је 7. октобра. У првом делу текста анализирали смо закључне документе које су представиле две стране (свака страна је имала по обиму око хиљаду страница докумената). У овом делу текста ћемо размотрити аргументе који су се чули на усменој расправи. Наравно, на усменој расправи су поновљени многи аргументи који су предочени у завршном писменом документу, али су се ипак скрили и неки нови моменти.

Главни закључак који се може извући из одржане расправе, јесте чињеница да тужилаштво није успело да докаже акт оптужнице које је предочило још пре двадесет година! Уместо анализе реалних доказа, тужиоци су једноставно цитирали сами себе! Посебно се истицао А. Тигер, главни тужилац у процесу, који је читав дан потрошио у понављање цитата из … оптужнице. Посебно је инсистирао на четири “удружена злочиначка подухвата” (УЗП – jointcriminalenterprise). Конкретно, он је говорио о томе да заједничка карика за та четири УЗП у ствари и јесте Р. Караџић. Али поред Караџића, суд није доказао учешће  више ни једног члана УЗП. Да и не говоримо о доказима кривице тих лица. У МТБЈ је створен зачујући систем бесправља у коме ништа не треба доказивати – треба само оптуживати. И то пролази!

Што се тиче убистава у Сребреници – што представља главну тачку оптужнице – тужилаштво такође не само да није успело доказати кривицу самог Карџића, него чак ни оне цифре које су се понављале као мантра у коју се једноставно мора веровати, “о убиству више од седам хиљада дечака и мушкараца”. И поново се из уста тужиоца нису чула указивања на дан и сат судског процеса, када су они доказали бар ту цифру. Што се тиче кривице Караџића, тужилац је громогласно узвикнуо: “он са тим мора бити моментално упознат!”

Другим речима, завршна расправа се претворила у фантасмагорију у квадрату или можда чак у коцки, у поређењу са одређеним данима и недељама процеса. Био је то уистину потпуни тријумф гротескности… када тужилаштво тражи крв окривљеног уз потпуно одсуство реалних и убедљивих доказа. А докази у суду, тим пре међународном, морали би бити управо такви. Јер званични стандард изрицања пресуда гласи: “доказано ван сваке разумне сумње”. За сада је све што је речено у складу са стандардом “причала ми је једна баба”. Ситуацију је компликовало то што је бабина бајка у Караџићевом предмету била разбијена на пет година, онда је прошле недеље бајка била концентрисана на пет дана.

Што се тиче Радована Карџића, његов наступ током финалне сесије, за време завршних саслушања, био је сасвим другог карактера. Он је методички, корак по корак, показивао како конкретне оптужбе у ствари представљају лажна сведочења. Међутим, у иступању Караџића био је садржан и велики историјско-геополитички део. То још једном потрвђује да је Караџић прихватио изазов не само као оптужбу против себе лично, него и као оптужбу против свих Срба.

За време завршне расправе тужиоци су се веома трудили да на све начине покажу како су потпуно задовољни својим радом и уверени у то да су успели доказати кривицу Р. Караџића. А захтев за изрицање казне доживотног затвора требало је да представља само вишу потврду. Међутим, за оне који су пратили ток процеса, очигледно је да је то самопоуздање симулирано и да је то само покушај да се прикрије сопствено огорчење због лоше одрађеног посла.

Уз добро одрађен посао тужилаштво не би морало нарушавати сва процедурална правила како би отежала одбрану. Напротив, уз добро одрађен посао таква нарушавања се избегавају – јер заиста најјачи жели да победи у фер борби. Свест о сопственим слабостима и свест да на други начин то не могу спречити, главни су узрок тих кршења процедуралних правила.

Илустроваћемо бројна нарушавања које јепочинило тужилатво само у последњих неколико дана – то јест, по завршетку процеса или чак за време завршне сесије.

Пример први. Већ током финалне сесије, главни тужилац  А.Тигер покушао је да докаже да су одлуке раније донете од стране МТБЈ у процесу Крајишника и Стакића, непримењиве у процесу Караџићу. Примењивост ових преседана је очигледна: у оба случаја МТБЈ није означио наведена лица означио кривим за геноцид, иако су они оптужени за те исте злочине као и Караџић. Због чега по мишљењу Тигера трибунал не треба да исто поступи и са случајем Р. Караџића. Испотавља се због тога што су оптужени заузимали различите функције. Међутим, само неколико месеци раније, А. Тигер је са пеном у устима доказивао сасвим супротно – да све чињенице из одлуке МТБЈ из предмета Крајишника и Стакића морају аутоматски бити пренете на предмет Р. Караџића. Због чега? Испоставља се због тога што су сви оптужени имали исте циљеве. Међутим, у овом двојном књиговодству А. Тигера одсликава се сва суштина Трибунала у целини. Другачије и не може бити. Уколико би такав Тигар тако радио у нормалној правосудној институцији – одавно би га отпустили уз коментар да његов рад не задовољава основне судске критеријуме. Међутим, овде није проблем у поједином тужиоцу, већ у целокупном систему МТБЈ, где се бесправље издаје за право.

Пример други. Већ по окончању процеса Радован Караџиће је Претресном већу поднео деведесет трећи поднесак о кршењу обавеза Тужилаштва по питању обелодањивања докумената. И то каквих докумената! То су документи који садрже информације које оправдавају Караџића! У тим документима садржана је информација о томе да су лица која су починила злочине у Сребреници деловала по сопственој иницијативи и руководство Републике Српске, укључујући Р. Караџића и Р. Младића није знало за припремање тих убистава. Ти исти документи садрже и информацију о припремању немира који су требали да свргну руководство Срба у БиХ у септембру 1995. године.

Хашко тужилаштво је на крају предало те документе Караџићу, но већ по окончању процеса! Иако су их имали на располагању минимално од 2004. године! Страх тужилаштва да преда те и хиљаде других докумената Р. Караџићу, представља објективну чињеницу коју треба зафиксирати. То нам не дозвољава да верујемо у добре намере Тужилаштва МТБЈ. Јер сви ми заједно знамо да је посао лоше одрађен, господо хашки тужиоци!

* * * * *

Према извештају Т. Мерона, председника МТБЈ, које редовно подноси Генералној скупштини ОУН[2] и СБ ОУН, изрицање пресуде у предмету Р. Караџића планирано је за октобар 2015. године. Међутим, то је обична претпоставка. Као прво, Претресно веће није везано никаквим роковима (никаквим!) по питању изрицања коначне пресуде. У предмету М. Крајишника Претресно веће је донело пресуду после три недеље, а у предмету В. Шешеља не могу да донесу пресуду већ пет година. Тако да је октобар 2015. године само обична претпоставка.

____________________________________

(1) На жалост, један од аргумената Радована Караџића о томе зашто је Момир Николић имао разлога да лаже, је редактиран и није доступан за обичног читаоца. Очигледно је ова тајновитост повезана са прикривањем дела самог Николића, и не од Р. Караџића, него од стране Тужилаштва. Надамо се да ћемо кад-тад ипак сазнати свеу истину  и о деловању Николића и његовој трговини са Тужилаштвом МТБЈ, и сву истину о прљавој кухињи самог Тужилаштва Хашког трибунала.

(2) Последњи такав извештај пред Генералном Скупштином ОУН биће разматран 13 -14 октобра.

Извор: Фонд Стратешке Културе