Канцелар с трећим оком

Да, Влада Александра Вучића је, унаточ фасцинантној подршци ребалансу буџета, мереној дугмићима чак 188 посланика, од протеклог викенда – у слободном паду. Али, не из разлога Живковићеве или Павићевићеве новостраначке природе, већ зато што је 1.739.920 (или 48,35 одсто изашлих) гласача, 16. марта последњег пролећа, заокружило коалицију чији је лидер, а данашњи канцелар, обећао да ће пензије бити смањене тек уколико се истроше све друге опције. А нису се исцрпиле, јер брижна Кори Удовички својим плећима штити најмање 100.000 партијских намештеника по јавном сектору…

Влада пада и зато што је збир климоглавих социјалиста, кркобабићеваца и преправедног Палме који су, од петка, у завету ћутању, заједно с браћом и сестрама из Уставног суда – на истим изборима преварио 484.607 (или 13,49 одсто) грађана на топ обећању да пензионерима не само да не следи извртање џепова, него, напротив, повишице!

Зато ми је српски парламент, у петак и недељу, личио на оне народне скупштине које је, у јесен сваке године, књаз Милош сазивао на почетку своје владавине. И којима су аналитичари од пре века, века и по, одбијали да признају статус израза народног расположења и народног представништва, уз тврдњу да су биле обичан „скуп старешина које је кнез плаћао из своје касе, те чувенијих људи из народа које су, пак, позивале исте те старешине“.

Јер, наше политичке елите себе – и то није Вучићев изум – преслободно доживљавају као неког ко „преузима одговорност“, ко се, као, „жртвује за добро народа“ и доноси одлуке противно вољи истих тих грађана, па и сопственог бирачког тела. Наши владари много воле да „преумљавају“, да индоктринирају слудело грађанство за неку високу, највишу, а, обично, имагинарну вредност која, опет, по правилу, „нема алтернативу“. Садашњи канцелар, самопрокламовани реформатор, вели да га не занима шта народ мисли, јер је он тај који је најпозванији да мисли у име тог народа. Сам за себе тврди да повлачи „најхрабрији потез у српској историји“ с циљем да се земља „исцели“. Сам обећава да ће испунити све наше обавезе (које су то обавезе? ко је и у чије име преузео те обавезе? ко је баш њега овластио да их испуњава?) на путу ка ЕУ до краја 2018, а куражан какав је, он једино „стрепи од српског манталитета“… Пошто је наш канцелар уверен да Влада Србије ништа не ради због себе саме већ због радника и грађана Србије да би им било боље, он и сам себе преводи, а да га нико не пита – болних реформи ће бити и без консензуса грађана и друштвених снага! На једној страни, убеђен да је већ велики државник и визионар, он се, на другој страни, фрља датумима, годинама, животима, па „моли грађане за стрпљење“, јер ћемо живети боље, једном је рекао „од 2013“, други пут од „2014“, па „за три године“, па „2015“, па „за годину и по“, па „до краја 2016“, па – ко то доживи – дефинитивно, „од децембра 2017“…

Косово је – захваљујући Бриселском споразуму који је канцелар прихватио, не питајући ни грађане ни Устав Србије – у међувремену, постало провизорни члан МОК, пуноправни члан светских и европских федерација за рукомет, стони тенис, једрење, џудо, стреличарство, мини-голф, софтбол и модерни петобој; придружени члан светске рвачке федерације и „на чекању“ је у међународним асоцијацијама за бокс, карлинг, теквондо, и скијање; ФИФА је већ дозволила Косову да игра међународне пријатељске утакмице… Смем ли онда да закључим шта ли је та последња обавеза на нашем европском путу чије испуњење наш канцелар тако дискретно најављује за конац 2018?

Извор: Данас