Политички скандал – Динкић против таблоида

Министар финансија Млађан Динкић покренуо је кампању „разоткривања“ таблоида који пишу о њему као одговорној личности из државног врха Србије, која већ тринаест година има информације око изношења милијарди и милијарди евра из Србије у време Слободана Милошевића. Таблоидни медији повезују Динкића са информацијама које је у јавности изнео Домагој Маргетић о тајним пословима Туђмана и Милошевића и трансферу великог капитала у разне „пореске рајеве“. Динкић сада после десет година отвара питање одговорности таблоида за овакве написе, иако никада није као гувернер Народне банке Југославије и министар финансија Србије дао одговор о постојању новца изнешеног из Србије, као ни то где се налази тај новац. По министру Динкићу, одређени полицијски кругови потурају новинарима таблоида дезинформације како би дискредитовали људе из јавног живота и привреде. Поставља се суштинско питање на које министар Динкић треба да одговори, а то је, које су то дезинформације и полуистине о којима пишу таблоиди?

Као „сива еминенција“ финансијског и банкарског система, министар Динкић већ 13 година у Србији највише зна о токовима новца преко својих верних сарадника, попут мистериозног Радовића, који је био међу првима када је требало прогањати Богољуба Карића. Динкић је био један од „извођача“ операције „Мобтел“ и „рушења“ пословног система породице Карић. Зато домаћа јавност има право да зна све о Динкићевим поверљивим информацијама добијеним од покојне Борке Вучић. Уколико има информације о локацији и рачунима изнетог новца из Србије, онда је његово ћутање опасно по државне интересе. Јер, политичари не морају да буду богати, али могу да имају податке о тајним рачунима, који касније постају део њиховог система уцена и моћи.

Будући да се Србија налази у веома тешкој економској ситуацији, свака спознаја о постојању новца изван Србије би могла да буде од велике користи. Министар Динкић каже: „Докле год у полицији буду постојали људи који се кукавички и тајно крију иза таблоида и боре за сопствени интерес, а не против корупције и криминала, Србија неће бити јака држава“. Истовремено министар Динкић оптужује полицијско руководство: „Врх полиције треба да буде ударна песница у тој борби (против криминала и корупције), а не сплеткарошка невладина организација. На жалост, данас очито има појединаца у полицији којима због личних интереса далеко више одговара други модел организације деловања“.

Овде је министар Динкић „бацио рукавицу“ на врх полиције који је под контролом директора Вељовића и блиских сарадника премијера Ивице Дачића. На тај начин, министар Динкић почиње да се обрачунава и са својим коалиционим партнерима. Динкић иде даље и каже: „Ћутање тужилаштва је недопустиво, јер се тиме руши углед и ове институције. Тужилаштво би морало без одлагања да испита носиоца јавне функције, био он министар или премијер, ако се о њему у медијима појаве оптужбе везане за криминал, а поготово ако се помињу милијарде евра наводно украдених пара“.

Динкићу стоје на располагању две могућности. Прва је да докаже или демантује писање таблоида о постојању информација из времена министровања Владана Батића. Друга опција је да изађе из владе и покрене приватну тужбу против „писаца из сенке“. Међутим, ништа од наведеног министар Динкић неће урадити. Он има потребу да искористи позицију власти да би кренуо у обрачун са медијима и врхом полиције, вешто правећи политичку подлогу за своје иступање или избацивање из владе. Уосталом, Млађан Динкић је већ овенчан ореолом највећег политичког профитера од рушења влада.

Ако би били спремни да признамо и наведемо списак одговорних за посртање националне економије и финансија мр Млађен Динкић је на „завидном“ првом месту. За то га кандидује дужина политичког стажа у врху власти после 2000. године али и сталне промене тактике које су довеле да једне мере уведе, а касније их поништи и све то дефинише као врхунац економске мудрости. Поред Динкића одговорни за „гордо“ посртање српског новчаника и привреде су др Мирољуб Лабус играч за стране компаније и агенције у Србији и одговоран за делове економске „суксеције“ и отпис дугова на штету Србије. Без остатка је ту и Божидар Ђелић министар у две владе лобиста француских банака кои је напустио Србију са циљем да се у САД бави консултантским послом. Ђелић је био економски „вундеркинд“ ДС а показало се да је један од „вукова“ који су погрешним потезима довели до сиромашења економије и науке у Србији, али и његовог личног богаћења.

Уз Динкића и Ђелића одговоран за стање у економији и финансијама Србије је бивши министар финансија и касније премијер Мирко Цветковић који је и даље ван темељне „анализе“ институција које треба да покажу његов „стваралачки“ рад и вез са највећим аферама у Србији данас. Одговорности не могу да избегну нити министри попут Милана Бубала, кадра ДСС, одговорног за извесне штетне приватизације у Србији. Читава палета министара у Србији која се бавила финансијама и привредом била је увезана у неолиберални концепт јефтиних приватизација радећи на широј пауперизацији Србије. Сви досадашњи гувернери НБЈ и НБС почев од Динкића. преко Кори Удовички, Јелашића и Шошкића били су на свој начин „извршиоци“ стратегије ММФ и погрешно тумачених упустава ЕУ.  Све је то довело Србију до стања чији ће оповак финансија и економије тражити деценије.

Тачније за једну деценију погрешне економске политике у Србији биће потребно наредних три деценије. Неко је у међувремену добро зарадио. Знамо да су бар јавно од своје политике у Србији профитирали Ђелић и Јелашић, који су и страни држављани, па су дошли у Србију на „привремени рад“. Све ове мере сиромашења Србије и богаћења олигархије нису ни мало случајне. Оне су део модела глобалне владине где се на челна места бирају они који су спремни да буду добри извршиоци погубне политике ММФ која тера државе и народе у колонијални и робовски статус наредних деценија.Динкић је „врх“ пирамиде такве политике у Србији.

Извор: Видовдан