Устав Србије и стране трупе

Потписивањем Споразума о индивидуалном акционом плану сарадње (ИПАП) и уговора о слободном проласку НАТО трупа кроз Србију (СОФА), Влада је правно потврдила свој политички интерес за „највиши ниво сарадње” са алијансом, „не угрожавајући позицију војне неутралности”. Имајући у виду подршку коју влада ужива у нашем парламенту, не треба сумњати у његову спремност да ратификује уговор са НАТО-ом знатно брже него што је то био случај са истоветним уговором са САД (2006).

Међутим, уговори којима сe „привремено” уступа територија страним трупама објективно могу да буду проблематични по безбедност и суверенитет земље, посебно у околностима непостојања јасних уставних и законских критеријума за њихово закључење, али и када је једна страна уговорница у војно-политичком погледу потпуно инфериорна. А то је управо случај са Србијом. Јасно се може видети да је она у овом аранжману са НАТО-ом у крајње неравноправном уговорном положају, што значајно компромитује политички мотив о „највишем нивоу сарадње”. Јер, сарадња подразумева реципрочна права и обавезе, што овде недостаје јер се РС обавезала само на трпљење. То што би и наша војска имала идентичан правни положај на територијама чланица ове алијансе није реципроцитет, већ бесмислица коју не треба коментарисати.

Безбедносне импликације овог аранжмана треба посматрати и кроз призму актуелног и опасног заоштравања односа између САД и Руске Федерације, у коме је вашингтонска администрација, по основу Акта о превенцији руске агресије, де факто Русији објавила рат. Тим актом (законом) председник САД има обавезу да у року од једне године обезбеди „интеракцију” америчких оружаних снага са оружаним снагама источноевропских земаља које нису чланице НАТО-а, међу које спада и Србија. Посматрано из тог угла, споразумом са НАТО-ом наша држава се сврстала на његову страну и угрозила позицију војне неутралности, тако да јој формално чланство у овој алијанси није ни потребно. Зато би, у случају рата између НАТО-а и РФ Србија била легална мета руског оружја (изјава руског генерала Решетњикова).

Случајно или не, Устав се не изјашњава о питању боравка страних оружаних снага на нашој територији, као што то чини када се ради о употреби Војске Србије ван граница наше земље. Он је дозвољава само по претходној одлуци Народне скупштине, при чему су Законом о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница РС овакве мисије дозвољене само ако су у складу са Уставом и међународним правом, али и националним безбедносним и одбрамбеним интересима. Према томе, било је логично да је ово питање добило исти уставни значај, тим пре што још више задире у проблематику националне безбедности и одбрамбених интереса. Да је о овоме морало да се води рачуна потврђује и чињеница да је три недеље пре усвајања Устава (30. 9. 2006) тадашњи председник РС у Вашингтону потписао СОФА споразум са САД (7. 9. 2006).

Овај пропуст је могао бити исправљен доношењем посебног закона који би, аналогно наведеном, законодавну власт учинио најодговорнијом у овој материји и прописао строге критеријуме под којима би припадници страних оружаних снага могли боравити на територији РС. Пракса да парламенти одлучују о присуству страних трупа није непозната, а карактеристична је, на пример, за уставе Холандије и Грчке. Постојање ових критеријума било би преко потребно јер би се успоставио правни оквир за деловање државе у оваквим приликама, па не би било ни нагађања „шта се ваља иза брда”.

Будући да таквог закона нема, оваква политика Владе РС морала је претходно да буде проверена путем референдума. А Устав Србије каже да сувереност потиче од грађана који је врше и референдумом, али и да ниједан државни орган не може присвојити сувереност од грађана. С обзиром на озбиљност проблема, грађани Србије као изворни носиоци суверености морали су да буду питани.

Аутор је професор Факултета безбедности у Београду

Извор: Политика