Одговор Нушићевим професорима

Са неверицом сам прочитао одговоре професорâ Павловића и Вулетића на мој текст посвећен непримереној реакцији дела јавности на рехабилитацију српског престолонаследника Александра Другог и одлуци судије да му исту пресуду лично уручи.

Морао сам да поново прочитам сопствени текст да бих разабрао разлоге такве њихове реакције. Основна теза мог текста јесте да је овде реч о посебном случају зато што је рехабилитована особа (заборавимо за тренутак да је у питању будући српски краљ и потомак оних против којих су се можда неки наши комунистички или другоетнички преци неуспешно борили) осуђена из идеолошких и разлога националне и социјалне мржње када је имала свега две године. У таквом случају не рехабилитује се осуђени, већ судство и држава који су срамну пресуду донели. Надлежна установа судства ће одлучити да ли је споменути судија прекршио неки закон. У моралном погледу ствар је јасна и судијина кривица не постоји.

Задивљен сам одбраном узбуњивача или „звиждача”. Прочитајте текст и видећете да их нисам напао. Рекао сам да су витезови. Пошто себе видим као таквог, то свакако ни иронично изречено није нарочита увреда. Ако сам некога и критиковао, критиковао сам државе које су нам ову „установу” извезле (све са именом које може збунити извесног професора ДИФ-а), а кључни „звиждачи” у њима или робијају вишедеценијске казне затвора или се крију по мање демократском иностранству.

Морам да приметим и да свако треба прво да почисти своје двориште, па тек онда да се посвети великом националном чишћењу. Како је прошао „звиждач” који је пре неколико година покушао да спречи да Правни факултет у Крагујевцу постане „факултет из вица”? А како су прошли професори које је разоткрио? Пре него што се обрачунате са апсолутном монархијом, које код нас у том облику није било од Српске револуције – пошто су ти српски сељачки владари, колико год ауторитарни, знали да поднесу оставку (абдицирају), што нити једном председнику српске републике никада није ни пало на памет – обрачунајте се прво са „апсолутним деканима” и „апсолутним професорима”, витезови! Али да… Споменута недела су недавно застарела…

Слично је било са узбуњивачем са Филозофског факултета кога је заједно са свим његовим студентима месецима неометано вређала, нападала, пљувала и клеветала невелика група анархоидних и комунистичких студената, случајним стицајем околности у великом броју са одељења на коме ради професор Вулетић. Да ли је професор Вулетић можда позвао узбуњивача коме су била угрожена људска права? Да ли се солидарисао? Да ли је макар вратио зараду за она три месеца која, можда грешим, заједно са већином професора није радио? Али шта су све те ситнице док у разним кухињама траје завера за рестаурацију апсолутне монархије, коју ће можда спречити Мирабо из Крагујевца и Дантон из Чика Љубине?

Пера писар из Административног одељења ишао је да се умили новој власти. Коме се умиљава судија Васић? Седамдесетогодишњем грађанину, који нема јавну функцију у Србији? Ми који радимо на универзитету треба да се сетимо да је Нушић писао и о професорима и то се у овом случају, нажалост, да применити баш колико и теза о балеринама које су постале владике и разбојницима изабраним за министре… Боље и успешније него теза о Пери писару.

Извор: Политика