Подела црногорске опозиције

ПОДГОРИЦА – Нова неслагања увукла су се у редове црногорске опозиције, где је политички савез неколико партија и странака Демократски фронт (ДФ) остао стожер протеста у Подгорици, док су на другој стани остали уздржани лидери и њихове партије које су недавно склопиле савез – Демос Миодрага Лекића, Демократска Црна Гора Алексе Бечића и Грађани покрет УРА Жарка Ракчевића.

Руководство ДФ позивало је да им се на протесте придруже лидери ове три партије, али су они остали уздржани, а када је полиција грубом употребом силе прекинула демонстрације, у јавности су се појавили Лекић, Бечић и Ракчевић и саопштили да они не подржавају режим Мила Ђукановића, али ни начин на који ДФ хоће да га уклони са власти.

Управо лидери ове три партије јуче су оценили да су „протести ДФ-а довели до поларизације политичке сцене” и да челници тог „савеза морају преузети одговорност за њихов крах”.

Лекић је јуче на ТВ Вијести, где су у разговорима учествовали и Бечић и Ракчевић, казао да Демос није подржао протесте ДФ: „Демос није тактизирао током протеста, већ је био максимално солидаран. Миодраг Лекић и Демос, док ја будем на његовом челу, неће бити нигде где се ништа не питају, какво год место на бини да ми је планирано. Требало је да тамо само дођем и будем статиста.”

Лидер Демократа Алекса Бечић је рекао да услови за заједничко деловање нису били испуњени.

„Циљеви су били нереално постављени. Нисмо видели стратегију нити организацију и организатори су политички одговорни за резултат протеста. Потпуно сам свестан колики су домети акција које осмишљавају Предраг Булатовић и остали”, оценио је он.

Првак Грађанског покрета УРА Жарко Ракчевић подсетио је да су они јасно рекли да не желе да дођу, да буду „пиони” и чекају „госте изненађења”.

„У свему видимо одговорност организатора. У том првом полувремену је одговор полиције био очекиван”, додаје Ракчевић. „Друго полувреме, које је трајало до касно у ноћ, било је брутално терање и тиме је изгубила демократска Црна Гора. Грађани су хтели мирне промене и изиграни су.”

У односе опозиције и власти укључили су се новинари, писци, слободни интелектуалци, невладине организације…

Директор дневника „Вијести” Жељко Ивановић, којем се приписује прозападна, грађанска оријентација, оценио је у својим колумнама да је ДФ након одласка Миодрага Лекића претворен у Нову српску демократију (Нова) Андрије Мандића.

Ивановић у тексту „Зашто, Мандићу?!” оцењује да питање из овог наслова и „низ потпитања и извесни одговори делегитимишу и опасно сумњиче Андрију Мандића и остале прваке тзв. ДФ”.

„Свако од њих ко је био упознат са операцијом ’Скупштина’ учествовао је у превари грађана придошлих да траже слободне изборе и бољу Црну Гору”, пише Ивановић.

Он јавно, између осталог, пита: „Зашто је Мандић, када му је председник парламента понудио да га уведе у скупштину, то одбио? Ако је Мандић добро знао да је прошло време октобарских револуција и уличног узимања власти, зашто је изашао са идејом уласка посланика у Скупштину? Када је знао да је то оно што Ђукановић чека, јер само таква сулуда или покварена замисао компромитује мирне и демократске протесте, дајући оправдање за полицијски одговор и репресију?”

Ивановићу је уследио одговор Донка Ракочевичћа, новинара који није био на протестима, нити је гласач ДФ.

Он каже да је пажљиво прочитао текст Жељка Ивановића „Зашто, Мандићу?!” и да се из њега види да се Ивановић „уплашио од јачања Демократског фронта, а слабљења партија које су формирали он и Мишко Перовић – Позитивне, УРА, ЦДУ, Демоса, Демократске Црне Горе”.

„По Ивановићу испада да је Мандић требало у суботу вече да позове грађане да се разиђу и да им обећа да ће се проблем решити за округлим столом, и то за оним за којим ће седети Кривокапић, Симовић, Ракчевић, Пајовић, Бојовић, Лекић, Даниловић и, наравно, Мишко Перовић”, пише Ракочевић.

Он констатује да је и сада кључно питање какав би исход суботњег протеста био да је све било другачије.

„Као што смо видели, режим није хтео да попусти и удовољи захтевима незадовољних грађана, све да их је дошло пет пута више – за ту солуцију је била спремљена да реагује чак и војска… Тако да би се кад-тад, сутрадан или неки наредни дан – протест свакако окончао на овај начин, јер ко то уосталом може контролисати масу, поготову када има и убачених група од стране режима?”

„И 1988. су растурене демонстрације у октобру, па је режим пао у јануару”, присетио се Ракочевић.

Извор: Политика