Република Српска – Босна и Херцеговина

На 20 година од Дејтона сведочимо општој расправи око питања будућих уставно-политичких промена. Сматрам да су промене нужне и предлажем сасвим нов концепт уређења Босне и Херцеговине.

Неколико година размишљам о концепту враћања одузетих надлежности од Републике Српске, а посебно у контексту политичких анимозитета какви месецима поларизују популацију. Говорим о анимозитетима какви штете и народу и ентитету, те прете да изгубимо оно у шта смо уградили половину живота – да изгубимо Српску!

Последњих дана сведоци смо поларизацији српске политичке „елите“, поделама на патриоте и издајнике, на партизане и четнике, на хајдуке и потурице, па све до цврчака и скакаваца. Концепт реорганизације власти на нивоу Босне и Херцеговине какав овим текстом намеравам представити јавности више никада неће Српску и српски народ довести у ситуацију да на државном и етничком нивоу владају различити и међусобно сукобљени политички блокови.

Други бенефит какав произилази из мог предлога огледа се у виду враћања Републици Српској свих изгубљених (најчешће отетих) надлежности, уз чак стицање нових надлежности. Конкретно, говорим о поистовећивању Републике Српске са државом! Бојим се да ће овде многи прекинути са читањем текста уз помисао да говорим о немогућим маштаријама. Но, све је могуће, а концепт какав желим представити је толико једноставан и проводив да ме просто чуди како се други нису досетили ничег сличног.

Пре него пређем на детаље реорганизације државе морам дати неколико упутница стратегијског и концептуалног карактера. У том смислу враћам се на Дејтонски мировни споразум као највиши уставно-политички документ ове земље. Много тога се од Дејтона до данас променило, али је круцијални постулат остао сачуван: БиХ чине три народа и два ентитета! Моја идеја реорганизације заснива се на буквалној примени овог постулата у виду својеврсне синергије ентитетских и државних власти, уз јасан етнички паритет унутар институција државе и ентитета.

Са стручног становишта спреман сам прилично аргументовано бранити став да је уређење државе какво предлажем много ближе есенцији договореног у Дејтону, у односу на „државну скаламерију“ каква је у међувремену створена. Данашњу БиХ многи доживљавају као нефункционалну и другорочно неодрживу државу (слажем се!), а да је на почетку била успостављена на начин какав предлажем сигуран сам да би у овом тренутку стање било битно и квалитативно другачије.

Надаље, концептуално посматрано облик уређења какав предлажем много је једноставнији, учинковитији, садржајнији, стабилнији и ближи уставно-политичком уређењу земље. При том превенира готово ирационалне поделе и анимозитете (или савезе) каквима сведочимо, политикантско „пребацивање одговорности“ унутар различитих нивоа власти, па све до корупције као рак-ране овог друштва. Конкретно говорим о много квалитетнијем уређењу друштва! Но, кренимо редом.

ЗАКОНОДАВНА ВЛАСТ

У организацији модерних држава примарни/највиши облик власти чини законодавна власт. Концепт који предлажем базира се на синергији или ЈЕДИНСТВУ ентитетске и државне власти. Ту на првом кораку предлажем укидање непосредног избора за парламент државе и прелазак на делегирани систем. Конкретно, на бази јасно успостављених квота ентитетских и етничких посланика, из парламената ентитета одређени број посланика делегирамо у државни парламент. У горњи дом делегирамо представнике политичких странака, док у доњи дом делегирамо представнике народа. Значи без суштинске промене дводомног представљања и уз промену начина избора посланика.

На овај начин одређени број посланика истовремено су и ентитетски и државни посланици, а изборни легитимитет црпе из чињенице да су такву позицију обезбедили непосредним избором на ентитетском нивоу. Истовремено, обзиром да су у питању делегирани посланици њихово политичко деловање директно овиси о стању политичких односа у ентитетском парламенту. Хоћу да кажем како су кризе сличне овој данашњој у виду различитих политичких блокова на државном и ентитетском нивоу власти могуће само у некаквом краткорочном и ограниченом обличју. Скупштинска већина парламента Српске једноставно промени делегате који „таласају“ на државном нивоу и нема ту простора за вишегодишње кризе попут актуелне.

Но, поделе и сукобе никада не треба постављати као примарни облик перципирања рада државних тела. Тако и овде можемо говорити како јединство ентитетске и државне законоданве власти доноси одличну позицију за брже и квалитетније усвајање закона, за усклађивање закона на државном и ентитетском нивоу итд. Уз то морамо знати да су парламенти највиша тела контроле рада других/нижих институција. Данас имамо позицију да парламентарна контрола готово не постоји, односно да су парламенти постали тек „продужене руке“ извршне власти, а друштво се не гради тако и то је напросто чињеница. Ако ништа друго, више никада нећемо бити у позицији да ентитетске власти пребацују одговорност на државне и обратно. Када државне и ентитетске власти чине јединство, онда је и одговорност на једној и недвосмисленој адреси.

Даље, највећи страх у БиХ (основано или не) заснива се на мајоризацији. Зато је важно задржати дводомни парламент и Дом народа. Уколико би због краткорочних или политикантских понашања појединаца дошло до одређеног нарушавања права конститутивних народа, Доњи дом је тај коректор какав спречава билокакве облике дискриминације. Уз то подсећам како су државни посланици само делегати ентитетских парламената, тако се свако спорно питање преиспитује на том нивоу законодавне власти.

У овој ирационалној држави све је могуће, па и проблеми унутар овако конституисане законодавне власти, но, непобитно је да оваква организација представља много бољи облик заштите основних конституенса државе (ентитета и народа) од овог постојећег.

ИЗВРШНА ВЛАСТ

У односу на извршну власт предлажем још једноставнији и ефикаснији модел у односу на законодавну власт. На првом кораку потребно је одлучити о саставу Савета министара у смислу колико министарстава је овој држави нужно потребно. Успостављање законодавне власти по напред представљеном моделу сматрам да битно поједностављује тај договор обзиром да штити интересе ентитета, али и оне интересе ентитета какве је могуће обезбедити само преко државних институција.

Након тога приступа се формирању Савета министара на начин да за свако министарско место планирамо и заменичко место (заменика министра са једнаким правима). Можемо то назвати и суминистровањем или како год, али поента је да за свако министарско место планирамо два члана владе. Кључно је да министарства државног нивоа воде ресорни министри ентитетских влада. Дакле, као и у случају парламентараца, министри државног нивоа су истовремено и министри ентитетских влада. Примера ради, министар правде Федерације је истовремено и ресорни министар Савета министара, док је његов колега из Српске на позицији његовог заменика и са истим ингеренцијама.

По питању председника Савета министара можемо говорити о истом принципу председавајућег и заменика или о ротацији, или како год, али је суштина да су премијери ентитетских влада носиоци ингеренција. При том, потребно је осмислити и избалансирати етничку равноправност унутар државне владе и мислим да то не би требао бити проблем (нешто слично већ имамо).

У даљем, поставља се логично питање: шта нам укупно доноси овакав облик ЈЕДИНСТВА ИЗВРШНЕ ВЛАСТИ? На првом месту можемо говорити о избалансираности власти у односу на штићење интереса ентитета (као конституенса државе) и саме државе. Посао влада је сачињавање законских предлога, где у самом старту ентитетске и државне власти више никада неће бити у позицији „изговора“ о немогућности функционисања због других нивоа власти. Потом, чест проблем је однос државног и ентитетских буџета. У оваквој консталацији односа просто је немогуће „сукобљавање“ око буџетских питања. Када исти тим одлучује у креирању ентитетских и државног буџета онда само њихова неспособност може бити изговор за неуспехе.

Затим, један од највећих проблема ове државе лежи у паралелизму институција. Држава и ентитети просто се такмиче ко ће оформити више непотребних и нефункционалних института, комисија, одбора и сличних „лезилебовићких органа“. То се напросто мора прекинути и уредити. Зар није логично да јединство ентитетске и државне власти представља најбољи основ за решавање ових проблема? Предње представљено јединство парламентарне власти просто додели задатак јединственој извршној власти да то подручје уреди у интересу и државе и ентитета, а на министрима је да малчице „укључе мозгове“ (уколико нису способни за тако нешто – нудим им бесплатну помоћ).

Дакле, синергија између државних и ентитетских извршних власти доноси нам много функционалнију, организованију и учинковитију власт каква се може посветити проблемима грађана (уместо себи самима како су до сада чиниле).

СУДСКА ВЛАСТ

На први поглед овде је очекивати помисао: наше правосуђе ни сам Бог не може уредити! Не бих се сложио! Уколико успоставимо јединство законодавне и извршне власти какво сам предње представио, а са јасним циљем и задатком да уреде наше законодавство, онда смо начинили најважнију претпоставку развоја правосуђа. Када наше законодавне и извршне власти покажу да су досегле потребан ниво функционалне способности, а због чега им не би омогућили онај цивилизацијски прихватљив утицај на правосудне органе. Овде посебно мислим на елементе избора и контроле рада. Погрешна је премиса како судска власт треба и може да контролише извршну, а да то треба спречавати у супротном смислу. Не, најбоља је узајамна контрола и због тога је пре пар хиљада година осмишљен инструмент жалбе. При том не треба занемарити како је законодавна власт највише контролно тело у модерним друштвима.

Код нас је проблем што се Високи судски и тужилачки савет појављује као највише тело контроле рада правосуђа, а највиши облик кршења процедура каквим се бави јесте питање да ли је неки судија дошао пијан на рочиште (дисциплинским преступима). То је погрешан модел! Својевремено смо се заваравали тако што смо избили било какав утицај извршне и законодавне власти на судску, али се то показало као погрешно. Након преко деценије заваравања крајње је време да ту област вратимо у нормалне токове. Предње описано јединство извршне и законодавне власти одлично је полазиште да се правосуђе „доведе у ред“ и на државном и на нижим нивоима.

РЕЗИМЕ

Последње две деценије непобитно су показале да је овакво босанско-херцеговачко друштво неодрживо. Ни много богатије земље од наше не би опстале са овако скупим и компликованим (и нефункционалним) системом јавне управе. Некакве промене је нужно чинити, а овим текстом, ако ништа друго, настојим читаоце бар навести на размишљање.

Ма како то анализирали једно је непобитно – добијамо много једноставнији модел управе, а у једноставности управо лежи основно полазиште ефикасности, функционалности и ино. Затим, говорим о много јефтинијем моделу управе. Није то само питање колико посланичких или министарских функција умањујемо, него и колико секретара и секретарица, колико саветника и возача, колико којекаквих партијских ухлебљивача. Говоримо о десетинама (можда и стотинама) милиона марака на годишњем нивоу. То конкретно значи да би се у будућности морали много мање задуживати.

Даље, што мање „функционера“ то значи и мање корупције (и криминала). Како мој пријатељ и свештеник Славиша недавно рече – када би у овој држави успели само један дан спречити корупцију уштедели бисмо огроман новац. Јединство власти какво сам предње представио добра је претпоставка смањења корупције и најтежих облика привредног криминала. Просто, уколико власти како сам их замислио остваре своју најважнију функцију у виду нормативног и извршног функционисања институција већ смо створили добре основе за сузбијање корупције. И спречавање материјалне штете какву трпимо због корупције.

Но, није све у парама (има нешто и у еврима!). Овде говорим о томе да Република Српска враћа све ингеренције државе, а нити једну надлежност не преноси на државни ниво уколико то није у интересу ентитета и народа. Затим, више никада не бисмо дошли у позицију да страхујемо за будућност друштва због политикантских интереса завађених политичких блокова. Или да своје министре оптужујемо за издају!? Мој суд јесте да је представљени модел преуређење БиХ добар по Републику Српску, те да у том правцу требамо тежити.

Текстове аутора можете пратити и на његовом Блогу. http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина