Licemerje srpske političke elite

Danima na („stranim“ i domaćim) tv ekranima i u novinama u Srbiji gledamo ista lica koja izražavaju saučešća zbog stradanja u Parizu i komentarišu tragične događaje! Istovremeno, samo na nekoliko Internet sajtova moguće je pročitati tri-četiri teksta sa sasvim drugačijim mišljenjima. Uostalom, šta drugo i da očekujemo kada dobro znamo u kakvoj medijskoj neslobodi živimo.

U međuvremenu, vladajuća elita, koju ,po svemu sudeći, čini samo Aleksandar Vučić, dok se nekolicina njegovih bližnjih saradnika ponašaju kao ponavljači već rečenog, nametnula je Srbiji novo poniženje: tri dana zastave moraju da budu spuštene na pola koplja. Njegovi ponavljači su otišli još jedan korak dalje: obojili su palatu Albaniju, Most na Adi i Narodnu skupštinu u bojama francuske zastave! (Ostaje otvoreno pitanje zašto nisu naredili da se makar jedan dan na radio i televizijskim programima pušta ozbiljna muzika.)

Nije mesto no vreme da raspravljamo o ulozi Francuske u građanskom ratu u Jugoslaviji (sa posebnim osvrtom u Podrinju 1994-95. godine) i u agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine i pominjati stradanja kakva svet nije video do tada a o čemu, uostalom, na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Nemanjine postoje svedočanstva zla!

Daleko važnije je tragati za razlozima takvog poltronstva i servilnosti koje svakodnevno pokazuje Aleksandar Vučić. U tom poslu na samom početku postavljaju se velika pitanja: Da li tom politikom menja svest srpskog naroda kako bi je uskladio sa svojom (dvo)ličnom?

Da smo u Americi, psiholozi bi odmah u njegovoj mladosti tragali za uzrocima sadašnjeg ponašanja. Po svemu sudeći, došli bi do saznanja da je Aleksandar Vučić imao najmanje dve faze sazrevanja. Prva je kada je pokušavao da se ugura među najvatrenije navijače Zvezde na severu njenog stadiona i u tom poslu nije imao nikakvog uspeha. Druga je marginalni i poslušnički status u Srpskoj radikalnoj stranci i njenom vođi Vojislavu Šešelju do njegovom dobrovoljnog odlaska u Holandiju, u Hag, a potom pod skutom Tomislava Nikolića, do izlaska iz stare, radikalne stranke i ulasku u novu, naprednu (koju su pripremili Boris Tadić i Miki Rakić po predlogu ambasade Sjedinjenih Američkih Država). Sve to odrazilo se na njegovu psihu pa danas, kada je gotovo sve u Srbiji prividno u njegovim rukama, vlada diktatorski! Narod je tu samo kolateralna šteta!

Izvor: Fond Strateške Kulture