Српско-Албански филм или Влајковићева режија лоботомије

Масовна култура је изузетно важна у модерном свету, штавише игра пресудну улогу иако многи потцењују њен значај у конструкцији мишљења већине. Масовна култура служи глобалистичким циљевима и униформности мишљења како бисмо коначно сви заличили на све друге, само не на нас саме. Филм, са друге стране, јесте најутицајније средство конструисања нове истине. Он је ту да на визуелни начин дочара догађај и већини популације не остави сумњу у његову веродостојност. Са империјалне тачке гледишта, филм је средство визуелног утицаја на масе којим се мењају ставови и уврежена мишљења у зависности од интереса званичне политике онога који филм финансира или помаже. Филм служи како би се пренела политичка идеја, и Холивуд је најбољи пример како некад експлицитне, а некад сублиминалне поруке делују на масе.

У ери аутошовинизма, коју и даље живимо, Србија је народним парама снимила – част ретким изузецима – све саме аутошовинистичке филмове, и све у циљу тзв. „суочавања са прошлошћу“. Било је невероватних сценарија, невероватних заплета, али је иживљавање ипак достигло врхунац тек након читања писма заменика директора Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Александра Влајковића  упућеног Слободану Петровићу, заменику председника тзв. „владе Косова“.  У писму га Влајковић моли да се обрати за помоћ господину премијеру Тачију у циљу снимања заједничког српско-албанског филма. О чему се заправо ради?

Ради се о испуњавању немачких захтева о добросуседским односима и суочавању са прошлошћу. И, таман кад помислите да сте све видели и чули, наиђете на овај сценарио: „…прича о пријатељству и љубави из студентских дана, којом би било показано да су везе међу добрим људима јаче од политичких и националистичких бруталности, да хуманост и толеранција тријумфују над силом, ма с које стране долазила“. Према Влајковићевим наводима, „у филму је млади успешни виолиниста, Македонац Ангел, заљубљен у младу и лепу лекарку, Албанку Дриту, којом се жени. Њихов најбољи друг, млади хирург, Београђанин Никола потајно воли Дриту, али то не показује. Избијање рата на Косову 90-тих година драстично се одражава на њихове судбине. Никола, који је на Дритин наговор прихватио посао хирурга у приштинској болници, и његов другар Ангел бивају мобилисани у ЈНА и послати у акцију. Ангел, повређен, упада у речицу усред зимског мраза. Група бораца ОВК га проналази смрзнутог и смешта га у импривизовану болницу, где му стари лекар, професор, ампутира три промрзла прста леве руке. После неколико недеља испоставља се да је због рана Ангелов живот и даље угрожен. Једини спас је у специјалном антибиотику кога нема у провизорној војној болници. Дрита, ангажована као лекар у јединици ОВК, преузима ризик да се црним мерцедесом пробије до Приштине где добија лек од хирурга Николе. Међутим, добија трудове и Никола је породи. Немајући другог избора, Никола преобучен у албанског сељака креће црним мерцедесом на територију под контролом ОВК, носећи лек за Ангела. Пошто је дотурио лек ризикујући живот, бива у повратку пресретнут од српске полиције, која пуца у ‘албанског сељака’, сумњајући да је курир… Апсурд рата: Србин гине од српске руке. У финалу македонско-албанска породица је на окупу, али сели се у иностранство јер је Дрита добила стипендију за специјализацију.“

Само погледајте те конструкције – албански терористи који су убијали и вадили органе смештају повређеног непријатељског војника у војну болницу, а млада Албанка се „пробија до Приштине“ како би отишла тетки, овај, свом Ангелу, по лек. Тамо је чека једини нормалан Србин који због велике љубави према њој издаје свој народ и, преобучен у албанског сељака, бива стрељан од стране лудих Срба, који стрељају албанске сељаке без суђења. Трипут ура за сјајног господина Влајковића и филмографе Србије који желе да сниме овакво ремек дело, овај хит у најави, који поново „заостали Срби“ неће схватити на прави начин и неће увидети величину реформатора Влајковића који једино жели да помогне „српско-косовске односе“ и допринесе помирењу два напаћена народа који су донедавно ратовали а који заслужују да заједно крену у срећну будућност.

Наравно, уместо истинитог филма, рецимо о силовањима српских девојака, отмицама и вађењу органа, добићемо један помиритељски филм. Уствари, такав филм је већ снимљен, само у њему Срби ваде органе Албанцима. Како само ово подсећа на 1945. и заборав усташких злочина зарад лепше будућности, како само ово подсећа на тезу да се заборавом истине и крви купује царство земаљско, али је то царство само за одабране, за прометеје, за оне који виде испред свог времена, као што је то Влајковић. Он поносно истиче да је све ово плод жеље за нормализацијом односа.

„Александар Влајковић потврдио је за Вести да је послао допис Тачијевом заменику Петровићу. Додао је да у томе не види ништа спорно и напоменуо да ‘писмо није за јавну употребу, већ у функцији испитивања терена да ли Приштина жели сарадњу’. ‘Ако је Влада Републике Србије рекла да треба да се ради на нормализацији односа, култура је мост сарадње и филм би могао да допринесе помирењу. Зато сам подржао идеју мојих пријатеља филмаџија и послао допис Слободану Петровићу, заменику председника косовске владе. Ако се Тачи сагласи, онда би и њихови филмски радници узели учешће у пројекту, а наши би могли да раде на филму и на територији Косова’, рекао нам је Влајковић.“

Погледајте само ту његову усхићеност идејом да помаже помирење и његове неименоване „пријатеље филмаџије“ у покушају да спасу српско-албанске односе, као што су спасили српско-хрватске. И не само то, погледајте само како се српски државни функционер обраћа Тачију званом „Змија“. „Високо ценећи мировне напоре које чине Влада Србије и господин Тачи са својим сарадницима, дубоко сам уверен да би оваква сарадња могла да буде увод и у друге облике сарадње и да послужи унапређењу свеукупних односа Албанаца, Срба и Македонаца, односно бољем животу наших људи… Најлепше Вас молим да са овом иницијативом лично упознате премијера г. Хашима Тачија, јер би његова подршка била од пресудног значаја у овом тренутку и могла би да буде гарант реализације филма. У филму би били ангажовани најистакнутији ствараоци региона, а могли би бити обухваћена и нека светска глумачка имена, попут Монике Белучи, омиљене на Косову“.

Погледајте како се само уљудно обраћа вођи сецесиониста на Космету који је ратовао против овог народа и државе и који је од Србије отцепио део територије. Само погледајте како га назива премијером и како се овом изјавом по ко зна који пут крши Устав Србије, достојанство српског народа и српских жртава, како се исмевамо сви ми, док разни Влајковићи врше одговорне функције у држави помажући Србе у региону – а сада видимо и како. И то од народних пара.

И, на крају, ето дивног љубавног филма у коме српска војска и полиција стрељају албанског сељака који је уствари Србин, чиме се имплицира да га стреља зато што мисли да је друге нације, а весели гледаоци на крају добијају и завршетак љубавне романсе младе Албанке и Македонца који заједно одлазе у сутон. Права романтика вредна оскара. Свака част за Влајковића и „филмаџије Србије“. Све док је њих, Србија се не мора бринути за своју евроатлантску будућност, а прошлост је ионако превазиђена. Медијска и културна лоботомија улази у завршну фазу, те ће и наша деца мислити да су њихови очеви убице и агресори.

Живела европска Србија, трипут Ура за „културне мостове сарадње“. А ми ћутимо и трпимо, док српска нација умире. Мада, како то рече непревазиђени Буковски: „Није смрт оно што је ужасно, већ животи које људи живе или не живе до своје смрти. Они не поштују своје животе, они пишају по њима. Ружно изгледају, ружно говоре, ружно ходају. Пусти им велику музику и они је неће чути. Већина људских смрти је обична превара. Ништа ту није остало да умре.“

Извор: Нови Стандард