Да ли ће Црква заиста подржати бриселску издају

Недавно се умировљени Епископ Захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић) огласио[1] поводом најновијег обраћања јавности “портпарола Српске Православне Цркве”, Епископа бачког Иринеја (Буловића), тј. његовог интервјуа за Вечерње новости[2] и накнадне исправке која је уследила.[3] Критикујући подршку коју, у име Цркве, Епископ бачки даје београдским властима по питању тзв. Бриселског споразума, Владика Атанасије је дотакао још једну, суштински једнако проблематичну ставку. Наиме, умировљени владика је “портпаролу Цркве” и “неколицини” осталих фактички замерио што “монополишу” Цркву, “док смо ми остали немушти илоти, што би рекао Хомјаков”.

Познато је да, бар у Православљу, пуноћу Цркве чине свештенство и верни народ. Такође је познато, како је истакао и сам Владика Атанасије, да се озбиљан део национално опредељене јавности противи тзв. Бриселском споразуму: “Зар не видите, или то нећете, да у народу, у нашој Цркви, широм Србије и до краја југа Косова и Метохије, међу мудрим и одговорним патриотама, не само у опозицији, него далеко више међу словесним и умним главама, које овај народ, хвала Богу, још увек има, сви одреда виде у фамозном ‘бриселском споразуму’ изручење Космета Тачијевој окупационој власти?” А та национално опредељена јавност су махом црквени, или бар верујући људи.

Стога се истински и легитимно може поставити следеће питање: да ли Епископ бачки има право да изговори следећу реченицу у свом интервјуу Новостима: “Али, у непосредном и искреном разговору Цркве и државе, уз обострано разумевање и добру вољу, мишљења сам да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји неопходно јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност, па, ако Бог дâ, и за бољитак српског народа на Косову и Метохији. Уверени смо да Председник Републике, Влада и Скупштина Србије делују у том смеру. Они за то имају пуну подршку Српске Православне Цркве.”

Одговор је очигледан. Председник Републике, Влада и Скупштина Србије немају “пуну подршку” Српске Православне Цркве. Оно што је истина је да они уживају “пуну подршку” Епископа бачког, и осталих архијереја, свештенства и других верника који се са њим слажу. Поставља се питање, зашто Епископ бачки, који увек инсистира на врло прецизној терминологији при изражавању, користи свеобухватни термин “Српска Православна Црква” када изражава јавну подршку “нормализацији издаје”, односно “имплементацији издаје” – како је накане о спровођењу тзв. Бриселског споразума назвао Владика Атанасије. Постоје два могућа одговора: 1. да Епископ бачки није свестан распрострањеног противљења бриселској издаји међу верним народом и свештенством или 2. да Епископ бачки ипак свесно “монополише” јавни став Цркве, и утапа га у већ постојеће медијско једноумље које су власт и контролисани медији установили.

Прву опцију већ можемо да искључимо, с обзиром да су и Владика Атанасије, и Митрополит црногорски Амфилохије и Владика захумско-херцеговачки Григорије јавно већ критиковали тзв. Бриселски споразум, а и да су се и припадници верног народа на сличан начин одређивали – или у обраћањима самој црквеној јерархији, или у јавним наступима и писањима. Још важније, јасно је да се огромна већина народа из четири општине на северу Косова и Метохије отворено супротставила тзв. Бриселском споразуму, јасно поручујући да тај споразум њега и његов опстанак на својим и нашим вековним просторима најдиректније угрожава. Последње такво изјашњавање десило се 22. априла 2013, непосредно после Тачи-дачијевског бриселског парафирања од 19. априла.[4] Немогуће је да бачком владики ова изјашњавања нису позната, као ни недавно проглашење Скупштине Аутономне покрајине Косова и Метохије.[5]

То нас оставља са другом опцијом, односно опцијом свесног монополисања – да не употребимо неку тежу реч. И ту ће за црквену јерархију настати велики проблеми. Јер, јасно је да се тип подршке коју Владика Иринеј исказује “имплементацији издаје” коси са суштином Косовског завета, заснованом на култу Светог великомученика Лазара, којег је управо Српска Црква кроз векове одржавала и неговала, и којим је васпитавала и надахњивала нове нараштаје, одржавајући пламен духовне слободе и спремности на жртву. Управо због тога је српски народ био најспремнији на балканским просторима да покрене борбу за коначно ослобођење од отоманског јарма када се за то пружила одговарајућа прилика, као што је и онај део што се “не хће у ланце везати” па се повукао у црногорски крш био спреман да вековима пружа отпор азијатској сили, да “гине и крв пролива, да јуначки аманет чува, дивно име и свету слободу”. У каквој су вези Лазар и његови витезови, истинска српска елита спремна да жртвује и себе и свој иметак – са данашњом бедном и недостојном компрадорском “елитом”, коју једино занима што дужи опстанак на власти и/или што већа пљачка у што краћем временском периоду? Или је можда и сам “портпарол Цркве” у функцији “промене свести” (и, сходно томе, идентитета) који бриселско-берлинско-вашингтонско-лондонски кругови у пакету захтевају од српског народа? Како другачије тумачити покушај импутирања пристанка на бедну бриселску издају целокупном верном народу и свештенству – тј. пуноћи целокупне Цркве, коју чине и живи и упокојени, укључујући и све “српске витезове, који живе доклен сунце грије”?

Док “потрпарол Цркве” изражава своју “увереност” да београдске власти раде у правцу “бољитка српског народа на Косову и Метохији” – албанска војска добија право да несметано борави на територији тог истог Косова и Метохије,[6] наравно без икаквог – осим реторичког, противљења београдских власти. Да ли и Црква подржава избијање здружених снага Велике Албаније на Панчићев врх? Или то подржава само Епископ бачки и та “неколицина” која је с њим у сагласју? Да ли је и то у функцији “бољитка” српског народа – и то не само на Косову и Метохији?

Време празне, глагољиве “филгуд” реторике убрзано пролази. Опасности с којима се српски народ суочава сада постају веома конкретне. Било је можда повода и за тактичност, и за разне покушаје одржавања каквог-таквог јединства, и за разна прећуткивања ради “мира у кући” и избегавања још већих неспоразума. У времену када се на десетине и стотине хиљада преосталих бранилаца српског Косова свесно изручују власти терориста, трговаца људским органима и агресора – нико ко држи до себе више нема право ни на ћутање, ни на наметање капитулантских, кукавичких ставова другима. Чинило се да се највиша јерархија Српске Православне Цркве вратила у Лазарево крило када је писмо Патријарха Српског Иринеја које је упућено Председнику Србије[7] коначно, пар месеци касније, угледало светлост дана, и када је, непосредно после “бриселирања”, Свети Синод СПЦ изнео јасан став: “Нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни ‘датум о почетку преговора’ и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање ‘независног Косова’ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице ‘Косова’ у Уједињеним нацијама.”[8] Јасно је да се ставови које износи “портпарол Цркве” суштински разликују од ових. Као што је и јасно да ставови које износи нису “став Цркве” у свој њеној пуноћи, већ само оних који пристају да се ти ставови у њихово име износе. Глас оних који на то не пристају, сигурно ће ускоро загрмети.

Извор: Фонд Стратешке Културе