Шпијунски скандал и перспективе економског НАТО-а (1 и 2)

Светски медији су добили нову тему: оснивање нове зоне за слободну (бесцаринску) трговину (ЗСТ) која треба да значи  трансатлантску трговинско-економску интеграцију САД и ЕУ. Тај пројект је већ добио звучан назив: „ЕКОНОМСКИ НАТО“.  Први пут се о тој теми чуло 2011.године, али је последњих пола године она почела да се развија све већом брзином. У фебруару ове године су председник САД Барак Обама и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу  изјавили да су спремни да почну преговоре о формирању ЗСТ. У јуну, на састанку „осморице“ у Ирској  је договорен  и датум почетка преговора – 8.јули ове године.

Укидање царина и скидање различитих ограничења може позитивно да допринесе економском развоју Европе и Америке. Истина, царина између ЕУ и САД је и сада врло ниска: просечно између 5 и 7%. Али ако се зна да се сваке године преко Атлантика пренесе  роба за више од пола билиона евра, постаје јасно: оптерећење бизниса се броји у милијардама.  На пример – европске хемијске компаније су за извоз својих производа у САД америчкој државној благајни само у 2010.години дозначиле 700 милиона евра. С друге стране, америчке хемијске компаније су Европи платили око милијарду евра.

Процена утицаја трансатлантске интеграције на економију је  противуречна. Званични  представници  САД и ЕУ дају различите цифре за  очекивани  раст  БДП-а и извоза обе стране, за раст  запослености, смањење буџетских дефицита. Често се цитирају цифре премијера Велике Британије Дејвида Кемерона, који је изјавио  да ће споразум о зони слободне трговине Европској унији омогућити да кроз неколико година постигне раст БДП-а  од око 100 милијарди фунти стерлинга (прибл. 157 милијарди долара), Сједињеним Државама – око 80 милијарди фунти,  а осталом свету – око 85 милијарди. По процени Трговинске коморе САД  укидање трансатлантских царина ће за пет година обезбедити пораст обрта између САД и ЕУ за више од 120 милијарди долара. Председник Европске комисије Барозо је изјавио да ће закључивање уговора омогућити да се БДП Европске уније повећа за пола процента. „То значи много милијарди евра годишње и десетине хиљада нових радних места“ – подвукао је шеф „европске владе“.

Наравно,  обе стране имају и друге циљеве, а не само економске. Споразум о зони слободне трговине треба да ојача позиције све старије западне цивилизације пред нападом земаља које су изван зоне „златне милијарде“. Ради се пре свега о Кини, земљама БРИКС-а и неколико других држава чија се економија развија. То Европљане узбуђује мање, али за САД представља велики проблем. Барак  Обама је више пута досада рекао да ће споразум САД и ЕУ не само проширити доступност на европско тржиште америчким компанијама,  стимулисати извоз, повећати запосленост и повољно утицати на дефицит буџета, већ ће   променити и  стратешки однос САД и Азије. Уосталом, Вашингтон више воли да политичке циљеве трансатлантске трговинске интеграције не избацује у први план.

Скептици и противници ЗСТ

Политичари, бизнисмени и експерти се према планираном споразуму  односе различито. Прво, скептика има на обе стране Атлантика. Они не негирају да ће он имати известан позитиван интеграциони ефект и на економију САД, и на економију ЕУ, али сматрају да су цифре које се односе на очекивано повећање трговине, БДП, запосленост, увеличане. Чак и када се не би сумњало у изнете процене, тај очекивани раст би ипак био недовољан да се економија „златне милијарде“ извуче из јаме, из кризе која и даље траје.

Друго, у Европи постоје снаге које се плаше споразума о слободној трговини са Сједињеним Државама.  То су они европски политичари који не желе да „старији брат“ настави да јача. После Другог светског рата Вашингтон је, користећи механизме НАТО-а,  преузео контролу војне политике и оружаних снага Западне Европе. Трансатлантски споразум о слободној трговини се зато и посматра као „економска“ верзија НАТО-а, која ће дефинитивно Европи  да одузме суверенитет. За преговоре са Америком , како то сматрају многи европски политичари, изабран је најнезгоднији могући тренутак.  Европска унија преживљава кризу  (дужничку, буџетску, економску), те ће у таквим условима Вашингтону  бити још лакше да за себе у току преговора освоји надмоћ.

Многи медији будући споразум приказују поједностављено. Као, стране треба  да се само договоре о потпуном укидању свих увозних царина, и да тако обезбеде апсолутно слободну циркулацију роба и услуга на трансатлантском економском простору.  Међутим, при том остају многобројни нетарифни инструменти за заштиту тржишта и средства којима се подржава извоз. То су еколошки и социјални стандарди, буџетске супсидије, порези (пореске олакшице и порези који испуњавају улогу увозних царина), услови доступности кредитним ресурсима и сл.

У светској економији позиције појединих земаља на међународним тржиштима се најпре одређују преко   могућности  њихових „машина за штампање новца“, односно кроз њихове централне  банке  које имају улогу емисионих центара. У оквиру „економског НАТО-а“ Вашингтон ће имати оружје које се зове „Систем федералних резерви“. Уз све његове слабости и недостатке она има већи потенцијал него Европска централна банка.

Европски медији често подсећају на претње каква је потпуно одузимање европског тржишта  филмске индустрије од стране америчког Холивуда. У Европи се према споразуму који се припрема односе са скепсом и заштитници права потрошача, као и еколози. Посланик Европског парламента француске партије „Зелених“ Јаник Жадо  упозорава на робу која може из САД да покуља у Европу: „Ми не желимо генетски модификоване прехрамбене производе, говедину која је одрасла на хормонима, месо које је дезинфиковано хлором“. По питањима која се односе на безбедносне критеријуме за прехрамбене производе, представе Европљана и Американаца се битно разилазе.

Треће, према плановима Вашингтона и Брисела у вези са оснивањем зоне слободне трговине земље које ће бити изван њених граница се односе са великом пажњом. У случају реализације планова на њу ће отпасти око 50% светског БДП-а (осим САД  и земаља ЕУ у њој ће бити и Канада и Мексико који су већ сада чланови Северноамеричке зоне слободне трговине). Највероватније је да ће се новој интеграционој групацији придружити Аустралија  и Нови Зеланд. На тај начин  ће доћи до трговинско-економске консолидације „златне милијарде“  која ће неизбежно да искомпликује могућности економског развоја свих земаља са „друге“ стране – Кине, осталих земаља БРИКС-а,  Јапана.

Шпијунски скандал

Само што је била донета одлука да 8. јула почну  преговори о стварању  зоне слободне трговине између САД и ЕУ, када је букнуо скандал који је имао везе са именом Едварда Сноудена и сакупљањем информација о грађанима других земаља од стране америчких тајних служби. Најпре – о грађанима чланица Европске уније.

Вашингтон је прво тврдио  да је прислушкивање телефонских разговора и праћење онлајн-преписке вођено само код  обичних странаца   и само да би се предухитриле терористичке акције. Међутим, испоставило се да Американци обмањују  – „антитерористичкој провери“ су подвргавани и неки високи функционери Европске уније  и из појединих земаља из ЕУ.

Праћено је укупно 38 објеката, између осталог и штаб Европске уније у Бриселу, дипломатске мисије Европске уније и амбасаде више европских земаља у САД. Америчке агенте су највише интересовали Французи и Немци: свакодневно је прислушкивано око 2 милиона француских и 15 милиона немачких телефонирања.

Берлин и Париз су већ затражили објашњење Вашингтона. А руководилац Европског парламента Мартин Шулц је изјавио да уколико се информација потврди, то ће „нанети озбиљну штету односима Европске уније и САД“.  А главна претња, како изјављује представница ЕУ за правна питања  Вивиен Рединг, наднела се над преговоре о закључивању уговора о формирању ЗСТ. Према  њеним речима, „партнери не шпијунирају један другог“.

Нема ничег новог под „капом небеском“! И  најновији  „шпијунски скандал“  –   само је још једна илустрација  онога што је  у „цивилизованом свету“ одавно постало уобичајено. Довољно је да се  сетимо  цурења  информација  о функционисању техничког обавештајног система „Ешалон“. Он је био формиран преко тајног пакта који су закључиле обавештајне службе САД, Велике Британије, Аустралије, Канаде и Новог Зеланда.  „Ешалон“ представља на свету најкрупнији систем прислушкивања и хватања телефонских разговора, факсова и електронске поште, снаге да месечно ухвати до 100 милиона разговора.  Иницијатор потписивања пакта и прављења тог система је Агенција за националну безбедност САД.  Станице за хватање разговора се налазе по читавом свету – у америчким војним базама у Немачкој, Тихом океану и Хонгконгу. У Енглеској су инсталиране станице за хватање разговора и транзитне станице.

Обрада  добијених информација се врши по принципу кључних речи. Ако је неопходно, програму који се назива „Речник“ се задаје потребна кључна реч, на пример „микропроцесор“,  и по банци података свих ухваћених телефонских разговора, факсова и саопштења из електронске поште се тражи. Затим  све што је добијено треба само да се преслуша – ко је, коме и из ког разлога изговорио  задату кључну реч. По оцени независних западних експерата, у више од 80% случајева резултати шпијунаже се користе за индустријску шпијунажу. „Ешалон“ је систем прислушкивања  читавог света, у интересу чак не ни читаве „златне милијарде“, већ само англосаксонског друштва. Зато су и сви Европљани (осим  Енглеза) објекти прислушкивања и конкуренти. Само један пример: 1995.године у штампу се провукла вест да је NSA уз помоћ система „Ешалон“ ловила све факсове  и телефонске разговоре европског конзорцијума „Airbus“  и државне авиокомпаније Саудијске Арабије. Резултат је био – добијени су подаци да су сарадници „Airbus“-а  нудили Арабљанима значајне новчане износе као мито како би се обезбедило закључивање уговора на 6 милијарди. NSA је добијене информације предала влади САД која је своје колеге из Саудијске Арабије успела да убеди да уговор, вредан 6 милијарди  закључи са „Боингом“  и компанијом „Мекдонел-Даглас“.

Познати немачки стручњак  из обавештајне области, Кај Хиршман, је 2004.године објавио у Немачкој књигу „Тајне службе“ ]чија се суштина своди на следеће.

Прво, после престанка хладног рата  западне тајне службе су се, као приоритетном правцу свог рада,  окренуле економији. Правац  „борба са тероризмом“ је по значају и сразмерама операција значајно  опао у односу на економску шпијунажу. Тако је још деведесетих година 20. века Роберт М.Гејтс (бивши директор ЦИА САД) говорио да   потражња економских материјала по количини премашује све остале. А скоро половина свих задатака који се дају обавештајној служби, и које наручује  20 главних државних институција САД су „по свом карактеру економски“.

Друго, економска шпијунажа на Западу допуњује индустријску шпијунажу приватних корпорација. Државне и корпоративне обавештајне службе су направиле својеврсну „поделу рада“.  Државне тајне службе  шпијунирају објекте као што су министарства, установе, међународне организације, амбасаде и трговинска представништва. Циљ је стицање информација о планираним променама  у економској, трговинској и индустријској политици одређених држава.  Интересују их и информације  о припремљеним позицијама  државних делегација за међународне преговоре, која се односе на трговинско-економска и финансијска питања, на  неслагања  земаља у различитим економским блоковима и савезима, тајним споразумима и сл. Наравно, државне тајне службе се баве и индустријском шпијунажом, али је она ограничена углавном на технологију војног карактера. Државни обавештајни органи раде и по наруџбинама крупних корпорација. Специјално –  уколико се ради о потреби да се победи на страним тендерима, када се добијају крупне поруџбине из иностранства.

Треће, многе западне обавештајне службе раде и против оних држава које сматрају за савезнике. Другачије речено – у зони „златне милијарде“ дошло је до „унакрсног“ шпијунирања савезника, што је и неизбежно, јер нико није укинуо конкурентску борбу.

Четврто, добар део информација које стижу од шпијунирања, између осталог и економског, у савременим условима пристиже и без коришћења шпијунских метода. Повећава се улога техничких средстава: прислушкивање телефонских разговора, постављање „буба“ у просторијама, аутомобилима, на факсевима, хватање сигнала на кабловским линијама, крађа информација из компјутера и сервера, обрада великих количина информација са интернета уз помоћ компјутера, прикључивање на мреже електронске поште, везе скајпом и сл.

Да цитирам Каја Хиршмана: „Све државе су одавно својим тајним службама дале задатак да се баве економском шпијунажом, јер се тако стиче предност у економији. У томе се наши „пријатељи“ са Запада ни мало не разликују од наших бивших „непријатеља“ са Истока. САД полазе од тога да се   америчка економија редовно шпијунира од стране 23 земље, између осталог – и од свих важних  европских држава. Али у међународним сразмерама главну улогу у економској шпијунажи играју управо Сједињене Државе… Бивши директор агенције ЦИА Вулси  је у свом говору у Центру за стратешка и међународна истраживања  (Center for Strategic and International Studies)   у јулу 1994.године  рекао: „Понекад се смешкам док у новинама читам да нека предузећа говоре да њима уопште не треба помоћ шпијунаже, а међу њима су и она, којима смо ми већ спасавали  заиста велике уговоре“. Ово је истина, ако се мало више удубимо у читаву причу. И обзиром да националне обавештајне службе рију по економским тајнама у иностранству, јасно је да они са пуним правом полазе од тога, да и у њиховим сопственим земљама исто то раде тајне службе и непријатељских, и пријатељских земаља.

Перспективе за преговоре о ЗСТ, ако се пође од шпијунског скандала

Скандал у вези са шпијунирањем европских земаља – савезница од стране тајних служби САД стручњацима није открио баш ништа ново. Једноставно – раније су се објашњења због откривеног случаја незаконитог стицања информација проналазила иза затворених врата. Данас  оно што се открије шпијунажом  којом се бави „плава крв“ постаје својина светске заједнице.

Без обзира  на многобројна исказивања племенитог гнева европских функционера из Брисела и политичара из земаља Европске уније, битније  промене у односима   САД и Европе не треба да се очекују. У читавој тој причи  је, посебно од стране англосаксонаца, понижена Немачка, јер се на њу односи већи део прислушкивања и хватања електронске поште и факсева од стране Агенције за националну безбедност  САД.Са једне стране, то је потврда чињенице да за САД Немачка представља највећу економску опасност. Са друге, то доказу је да Вашингтон Немачку не осећа као савезника, већ као вазала. Уосталом, то Ангелу Меркел специјално не узбуђује: она је наговестила да нема намеру да одбије преговоре, па чак ни да их одложи. А има гласила која наговештавају да су податке о америчком шпијунирању  Европљана, које је открио Сноуден, специјално   измислили противници формирања „економског НАТО-а“,  како би се онемогућило формирање трансатлантске зоне слободне трговине, или ако ништа друго, како би  се процес преговора успорио. Треба рећи да су после такве приче Европљани стварно добили у руке добре карте што ће им, можда, дозволити да добију  време и да некако ојачају позиције за преговарање, које су од почетка слабије од америчких. Круг питања за преговоре је врло широк, и нико не очекује да ће споразум бити потписан чак ни кроз годину дана. Најбоље што се очекује је да ће се то десити кроз две године. А за то време ће се свашта десити. На пример, други „талас“ светске финансијске кризе, који ће утицати на однос снага  страна у преговорима. Нећемо ни да гатамо како би се то одразило на преговоре САД – ЕУ.

Извор: Фонд Стратешке Културе