Špijunski skandal i perspektive ekonomskog NATO-a (1 i 2)

Svetski mediji su dobili novu temu: osnivanje nove zone za slobodnu (bescarinsku) trgovinu (ZST) koja treba da znači  transatlantsku trgovinsko-ekonomsku integraciju SAD i EU. Taj projekt je već dobio zvučan naziv: „EKONOMSKI NATO“.  Prvi put se o toj temi čulo 2011.godine, ali je poslednjih pola godine ona počela da se razvija sve većom brzinom. U februaru ove godine su predsednik SAD Barak Obama i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozu  izjavili da su spremni da počnu pregovore o formiranju ZST. U junu, na sastanku „osmorice“ u Irskoj  je dogovoren  i datum početka pregovora – 8.juli ove godine.

Ukidanje carina i skidanje različitih ograničenja može pozitivno da doprinese ekonomskom razvoju Evrope i Amerike. Istina, carina između EU i SAD je i sada vrlo niska: prosečno između 5 i 7%. Ali ako se zna da se svake godine preko Atlantika prenese  roba za više od pola biliona evra, postaje jasno: opterećenje biznisa se broji u milijardama.  Na primer – evropske hemijske kompanije su za izvoz svojih proizvoda u SAD američkoj državnoj blagajni samo u 2010.godini doznačile 700 miliona evra. S druge strane, američke hemijske kompanije su Evropi platili oko milijardu evra.

Procena uticaja transatlantske integracije na ekonomiju je  protivurečna. Zvanični  predstavnici  SAD i EU daju različite cifre za  očekivani  rast  BDP-a i izvoza obe strane, za rast  zaposlenosti, smanjenje budžetskih deficita. Često se citiraju cifre premijera Velike Britanije Dejvida Kemerona, koji je izjavio  da će sporazum o zoni slobodne trgovine Evropskoj uniji omogućiti da kroz nekoliko godina postigne rast BDP-a  od oko 100 milijardi funti sterlinga (pribl. 157 milijardi dolara), Sjedinjenim Državama – oko 80 milijardi funti,  a ostalom svetu – oko 85 milijardi. Po proceni Trgovinske komore SAD  ukidanje transatlantskih carina će za pet godina obezbediti porast obrta između SAD i EU za više od 120 milijardi dolara. Predsednik Evropske komisije Barozo je izjavio da će zaključivanje ugovora omogućiti da se BDP Evropske unije poveća za pola procenta. „To znači mnogo milijardi evra godišnje i desetine hiljada novih radnih mesta“ – podvukao je šef „evropske vlade“.

Naravno,  obe strane imaju i druge ciljeve, a ne samo ekonomske. Sporazum o zoni slobodne trgovine treba da ojača pozicije sve starije zapadne civilizacije pred napadom zemalja koje su izvan zone „zlatne milijarde“. Radi se pre svega o Kini, zemljama BRIKS-a i nekoliko drugih država čija se ekonomija razvija. To Evropljane uzbuđuje manje, ali za SAD predstavlja veliki problem. Barak  Obama je više puta dosada rekao da će sporazum SAD i EU ne samo proširiti dostupnost na evropsko tržište američkim kompanijama,  stimulisati izvoz, povećati zaposlenost i povoljno uticati na deficit budžeta, već će   promeniti i  strateški odnos SAD i Azije. Uostalom, Vašington više voli da političke ciljeve transatlantske trgovinske integracije ne izbacuje u prvi plan.

Skeptici i protivnici ZST

Političari, biznismeni i eksperti se prema planiranom sporazumu  odnose različito. Prvo, skeptika ima na obe strane Atlantika. Oni ne negiraju da će on imati izvestan pozitivan integracioni efekt i na ekonomiju SAD, i na ekonomiju EU, ali smatraju da su cifre koje se odnose na očekivano povećanje trgovine, BDP, zaposlenost, uveličane. Čak i kada se ne bi sumnjalo u iznete procene, taj očekivani rast bi ipak bio nedovoljan da se ekonomija „zlatne milijarde“ izvuče iz jame, iz krize koja i dalje traje.

Drugo, u Evropi postoje snage koje se plaše sporazuma o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama.  To su oni evropski političari koji ne žele da „stariji brat“ nastavi da jača. Posle Drugog svetskog rata Vašington je, koristeći mehanizme NATO-a,  preuzeo kontrolu vojne politike i oružanih snaga Zapadne Evrope. Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini se zato i posmatra kao „ekonomska“ verzija NATO-a, koja će definitivno Evropi  da oduzme suverenitet. Za pregovore sa Amerikom , kako to smatraju mnogi evropski političari, izabran je najnezgodniji mogući trenutak.  Evropska unija preživljava krizu  (dužničku, budžetsku, ekonomsku), te će u takvim uslovima Vašingtonu  biti još lakše da za sebe u toku pregovora osvoji nadmoć.

Mnogi mediji budući sporazum prikazuju pojednostavljeno. Kao, strane treba  da se samo dogovore o potpunom ukidanju svih uvoznih carina, i da tako obezbede apsolutno slobodnu cirkulaciju roba i usluga na transatlantskom ekonomskom prostoru.  Međutim, pri tom ostaju mnogobrojni netarifni instrumenti za zaštitu tržišta i sredstva kojima se podržava izvoz. To su ekološki i socijalni standardi, budžetske supsidije, porezi (poreske olakšice i porezi koji ispunjavaju ulogu uvoznih carina), uslovi dostupnosti kreditnim resursima i sl.

U svetskoj ekonomiji pozicije pojedinih zemalja na međunarodnim tržištima se najpre određuju preko   mogućnosti  njihovih „mašina za štampanje novca“, odnosno kroz njihove centralne  banke  koje imaju ulogu emisionih centara. U okviru „ekonomskog NATO-a“ Vašington će imati oružje koje se zove „Sistem federalnih rezervi“. Uz sve njegove slabosti i nedostatke ona ima veći potencijal nego Evropska centralna banka.

Evropski mediji često podsećaju na pretnje kakva je potpuno oduzimanje evropskog tržišta  filmske industrije od strane američkog Holivuda. U Evropi se prema sporazumu koji se priprema odnose sa skepsom i zaštitnici prava potrošača, kao i ekolozi. Poslanik Evropskog parlamenta francuske partije „Zelenih“ Janik Žado  upozorava na robu koja može iz SAD da pokulja u Evropu: „Mi ne želimo genetski modifikovane prehrambene proizvode, govedinu koja je odrasla na hormonima, meso koje je dezinfikovano hlorom“. Po pitanjima koja se odnose na bezbednosne kriterijume za prehrambene proizvode, predstave Evropljana i Amerikanaca se bitno razilaze.

Treće, prema planovima Vašingtona i Brisela u vezi sa osnivanjem zone slobodne trgovine zemlje koje će biti izvan njenih granica se odnose sa velikom pažnjom. U slučaju realizacije planova na nju će otpasti oko 50% svetskog BDP-a (osim SAD  i zemalja EU u njoj će biti i Kanada i Meksiko koji su već sada članovi Severnoameričke zone slobodne trgovine). Najverovatnije je da će se novoj integracionoj grupaciji pridružiti Australija  i Novi Zeland. Na taj način  će doći do trgovinsko-ekonomske konsolidacije „zlatne milijarde“  koja će neizbežno da iskomplikuje mogućnosti ekonomskog razvoja svih zemalja sa „druge“ strane – Kine, ostalih zemalja BRIKS-a,  Japana.

Špijunski skandal

Samo što je bila doneta odluka da 8. jula počnu  pregovori o stvaranju  zone slobodne trgovine između SAD i EU, kada je buknuo skandal koji je imao veze sa imenom Edvarda Snoudena i sakupljanjem informacija o građanima drugih zemalja od strane američkih tajnih službi. Najpre – o građanima članica Evropske unije.

Vašington je prvo tvrdio  da je prisluškivanje telefonskih razgovora i praćenje onlajn-prepiske vođeno samo kod  običnih stranaca   i samo da bi se preduhitrile terorističke akcije. Međutim, ispostavilo se da Amerikanci obmanjuju  – „antiterorističkoj proveri“ su podvrgavani i neki visoki funkcioneri Evropske unije  i iz pojedinih zemalja iz EU.

Praćeno je ukupno 38 objekata, između ostalog i štab Evropske unije u Briselu, diplomatske misije Evropske unije i ambasade više evropskih zemalja u SAD. Američke agente su najviše interesovali Francuzi i Nemci: svakodnevno je prisluškivano oko 2 miliona francuskih i 15 miliona nemačkih telefoniranja.

Berlin i Pariz su već zatražili objašnjenje Vašingtona. A rukovodilac Evropskog parlamenta Martin Šulc je izjavio da ukoliko se informacija potvrdi, to će „naneti ozbiljnu štetu odnosima Evropske unije i SAD“.  A glavna pretnja, kako izjavljuje predstavnica EU za pravna pitanja  Vivien Reding, nadnela se nad pregovore o zaključivanju ugovora o formiranju ZST. Prema  njenim rečima, „partneri ne špijuniraju jedan drugog“.

Nema ničeg novog pod „kapom nebeskom“! I  najnoviji  „špijunski skandal“  –   samo je još jedna ilustracija  onoga što je  u „civilizovanom svetu“ odavno postalo uobičajeno. Dovoljno je da se  setimo  curenja  informacija  o funkcionisanju tehničkog obaveštajnog sistema „Ešalon“. On je bio formiran preko tajnog pakta koji su zaključile obaveštajne službe SAD, Velike Britanije, Australije, Kanade i Novog Zelanda.  „Ešalon“ predstavlja na svetu najkrupniji sistem prisluškivanja i hvatanja telefonskih razgovora, faksova i elektronske pošte, snage da mesečno uhvati do 100 miliona razgovora.  Inicijator potpisivanja pakta i pravljenja tog sistema je Agencija za nacionalnu bezbednost SAD.  Stanice za hvatanje razgovora se nalaze po čitavom svetu – u američkim vojnim bazama u Nemačkoj, Tihom okeanu i Hongkongu. U Engleskoj su instalirane stanice za hvatanje razgovora i tranzitne stanice.

Obrada  dobijenih informacija se vrši po principu ključnih reči. Ako je neophodno, programu koji se naziva „Rečnik“ se zadaje potrebna ključna reč, na primer „mikroprocesor“,  i po banci podataka svih uhvaćenih telefonskih razgovora, faksova i saopštenja iz elektronske pošte se traži. Zatim  sve što je dobijeno treba samo da se presluša – ko je, kome i iz kog razloga izgovorio  zadatu ključnu reč. Po oceni nezavisnih zapadnih eksperata, u više od 80% slučajeva rezultati špijunaže se koriste za industrijsku špijunažu. „Ešalon“ je sistem prisluškivanja  čitavog sveta, u interesu čak ne ni čitave „zlatne milijarde“, već samo anglosaksonskog društva. Zato su i svi Evropljani (osim  Engleza) objekti prisluškivanja i konkurenti. Samo jedan primer: 1995.godine u štampu se provukla vest da je NSA uz pomoć sistema „Ešalon“ lovila sve faksove  i telefonske razgovore evropskog konzorcijuma „Airbus“  i državne aviokompanije Saudijske Arabije. Rezultat je bio – dobijeni su podaci da su saradnici „Airbus“-a  nudili Arabljanima značajne novčane iznose kao mito kako bi se obezbedilo zaključivanje ugovora na 6 milijardi. NSA je dobijene informacije predala vladi SAD koja je svoje kolege iz Saudijske Arabije uspela da ubedi da ugovor, vredan 6 milijardi  zaključi sa „Boingom“  i kompanijom „Mekdonel-Daglas“.

Poznati nemački stručnjak  iz obaveštajne oblasti, Kaj Hiršman, je 2004.godine objavio u Nemačkoj knjigu „Tajne službe“ ]čija se suština svodi na sledeće.

Prvo, posle prestanka hladnog rata  zapadne tajne službe su se, kao prioritetnom pravcu svog rada,  okrenule ekonomiji. Pravac  „borba sa terorizmom“ je po značaju i srazmerama operacija značajno  opao u odnosu na ekonomsku špijunažu. Tako je još devedesetih godina 20. veka Robert M.Gejts (bivši direktor CIA SAD) govorio da   potražnja ekonomskih materijala po količini premašuje sve ostale. A skoro polovina svih zadataka koji se daju obaveštajnoj službi, i koje naručuje  20 glavnih državnih institucija SAD su „po svom karakteru ekonomski“.

Drugo, ekonomska špijunaža na Zapadu dopunjuje industrijsku špijunažu privatnih korporacija. Državne i korporativne obaveštajne službe su napravile svojevrsnu „podelu rada“.  Državne tajne službe  špijuniraju objekte kao što su ministarstva, ustanove, međunarodne organizacije, ambasade i trgovinska predstavništva. Cilj je sticanje informacija o planiranim promenama  u ekonomskoj, trgovinskoj i industrijskoj politici određenih država.  Interesuju ih i informacije  o pripremljenim pozicijama  državnih delegacija za međunarodne pregovore, koja se odnose na trgovinsko-ekonomska i finansijska pitanja, na  neslaganja  zemalja u različitim ekonomskim blokovima i savezima, tajnim sporazumima i sl. Naravno, državne tajne službe se bave i industrijskom špijunažom, ali je ona ograničena uglavnom na tehnologiju vojnog karaktera. Državni obaveštajni organi rade i po narudžbinama krupnih korporacija. Specijalno –  ukoliko se radi o potrebi da se pobedi na stranim tenderima, kada se dobijaju krupne porudžbine iz inostranstva.

Treće, mnoge zapadne obaveštajne službe rade i protiv onih država koje smatraju za saveznike. Drugačije rečeno – u zoni „zlatne milijarde“ došlo je do „unakrsnog“ špijuniranja saveznika, što je i neizbežno, jer niko nije ukinuo konkurentsku borbu.

Četvrto, dobar deo informacija koje stižu od špijuniranja, između ostalog i ekonomskog, u savremenim uslovima pristiže i bez korišćenja špijunskih metoda. Povećava se uloga tehničkih sredstava: prisluškivanje telefonskih razgovora, postavljanje „buba“ u prostorijama, automobilima, na faksevima, hvatanje signala na kablovskim linijama, krađa informacija iz kompjutera i servera, obrada velikih količina informacija sa interneta uz pomoć kompjutera, priključivanje na mreže elektronske pošte, veze skajpom i sl.

Da citiram Kaja Hiršmana: „Sve države su odavno svojim tajnim službama dale zadatak da se bave ekonomskom špijunažom, jer se tako stiče prednost u ekonomiji. U tome se naši „prijatelji“ sa Zapada ni malo ne razlikuju od naših bivših „neprijatelja“ sa Istoka. SAD polaze od toga da se   američka ekonomija redovno špijunira od strane 23 zemlje, između ostalog – i od svih važnih  evropskih država. Ali u međunarodnim srazmerama glavnu ulogu u ekonomskoj špijunaži igraju upravo Sjedinjene Države… Bivši direktor agencije CIA Vulsi  je u svom govoru u Centru za strateška i međunarodna istraživanja  (Center for Strategic and International Studies)   u julu 1994.godine  rekao: „Ponekad se smeškam dok u novinama čitam da neka preduzeća govore da njima uopšte ne treba pomoć špijunaže, a među njima su i ona, kojima smo mi već spasavali  zaista velike ugovore“. Ovo je istina, ako se malo više udubimo u čitavu priču. I obzirom da nacionalne obaveštajne službe riju po ekonomskim tajnama u inostranstvu, jasno je da oni sa punim pravom polaze od toga, da i u njihovim sopstvenim zemljama isto to rade tajne službe i neprijateljskih, i prijateljskih zemalja.

Perspektive za pregovore o ZST, ako se pođe od špijunskog skandala

Skandal u vezi sa špijuniranjem evropskih zemalja – saveznica od strane tajnih službi SAD stručnjacima nije otkrio baš ništa novo. Jednostavno – ranije su se objašnjenja zbog otkrivenog slučaja nezakonitog sticanja informacija pronalazila iza zatvorenih vrata. Danas  ono što se otkrije špijunažom  kojom se bavi „plava krv“ postaje svojina svetske zajednice.

Bez obzira  na mnogobrojna iskazivanja plemenitog gneva evropskih funkcionera iz Brisela i političara iz zemalja Evropske unije, bitnije  promene u odnosima   SAD i Evrope ne treba da se očekuju. U čitavoj toj priči  je, posebno od strane anglosaksonaca, ponižena Nemačka, jer se na nju odnosi veći deo prisluškivanja i hvatanja elektronske pošte i fakseva od strane Agencije za nacionalnu bezbednost  SAD.Sa jedne strane, to je potvrda činjenice da za SAD Nemačka predstavlja najveću ekonomsku opasnost. Sa druge, to dokazu je da Vašington Nemačku ne oseća kao saveznika, već kao vazala. Uostalom, to Angelu Merkel specijalno ne uzbuđuje: ona je nagovestila da nema nameru da odbije pregovore, pa čak ni da ih odloži. A ima glasila koja nagoveštavaju da su podatke o američkom špijuniranju  Evropljana, koje je otkrio Snouden, specijalno   izmislili protivnici formiranja „ekonomskog NATO-a“,  kako bi se onemogućilo formiranje transatlantske zone slobodne trgovine, ili ako ništa drugo, kako bi  se proces pregovora usporio. Treba reći da su posle takve priče Evropljani stvarno dobili u ruke dobre karte što će im, možda, dozvoliti da dobiju  vreme i da nekako ojačaju pozicije za pregovaranje, koje su od početka slabije od američkih. Krug pitanja za pregovore je vrlo širok, i niko ne očekuje da će sporazum biti potpisan čak ni kroz godinu dana. Najbolje što se očekuje je da će se to desiti kroz dve godine. A za to vreme će se svašta desiti. Na primer, drugi „talas“ svetske finansijske krize, koji će uticati na odnos snaga  strana u pregovorima. Nećemo ni da gatamo kako bi se to odrazilo na pregovore SAD – EU.

Izvor: Fond Strateške Kulture