Srbija u NATO ili zašto verujem Dušanu Janjiću

Mnogi u Srbiji odmahnuli su na izjavu Dušana Janjića da će Srbija dogodine zatražiti prijem u NATO pakt. Činjenica da je upravo Janjić, krajem februara prošle godine, precizno najavio da će ukidanje srpskih institucija na severu Kosova biti novi uslov EU, daje mi povoda da mu ponovo čestitam na obaveštenosti

Ako me pitate dopada li mi se delovanje čoveka, koji je predložio paralelno uklanjanje spomenika teroristima u Preševu i srpskim policajcima u Divosinu, odgovor je odrečan. Ipak, Dušana Janjića poštujem kao surovo realističnu prethodnicu evroatlantske kobi Srbije.

Podsetimo, Janjić je 12. jula, u intervjuu podgoričkom portalu „Analitika“ rekao da će Srbija naredne godine zatražiti prijem u NATO pakt i da očekuje da će njena vlada tokom narednih godinu dana ozvaničiti promenu politike. Dodao je da je jasno da se odnos Srbije prema NATO paktu menja, odlaskom Borisa Tadića sa funkcije predsednika i usvajanjem nove strategije Severnoatlantske vojne alijanse.

Izjava nije odjeknula u medijima punim političkim nabojem, jer je prigušena stranačkom kakofonijom na temu rekonstrukcije Vlade. Ali, neko ko lucidno primeti da srpska strana nije želela da potpiše sporazum sa Prištinom bez NATO parafa, zaslužuje da bude shvaćen ozbiljno.

Po lošem običaju, više od pola ljudi u Srbiji odmahnulo je na Janjićevu izjavu i potonulo nazad, u pitanja od esencijalne važnosti, kao što je trudnoća ćerke bivše učesnice jednog od „rijaliti“ programa. Malo njih može da se seti da je upravo on, krajem februara prošle godine, precizno najavio da će ukidanje srpskih institucija na severu Kosova biti novi uslov EU za dobijanje stausa kandidata.

Ta činjenica i činjenica da ga prethodni režim u Beogradu nije poslušao, kada je 2011. godine predlagao da se tema severa Kosova otvori kroz pitanje decentralizacije, koje je Savet bezbednosti pokrenuo još 2002. godine, dakle kroz UNMIK i OEBS, a ne Evropsku komisiju, opredeljuje me da poverujem da se iza opšte pomame zaklinjanja u EU, prizivanja investitora „datumskim“ dodolama i drugim oblicima političkog ludila i idolopoklonstva nešto krupnije valja.

Ma koliko danas to nekom izgledalo nenormalno i nemoguće, NATO je realna stanica na evropskom putu ovakvog Beograda. Koliko sam sklon da u nevreme poverujem Dušanu Janjiću, svedoči i anegdota u kojoj sam učestvovao i koju sam, na neki način, sam proizveo.

Pre oko tri godine, organizovao sam tribinu o Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti u Subotici. Gostovao je Milovan Drecun, pa je sala u Ulici Dimitrija Tucovića, inače prostor DSS-a čiji se odbor ljubazno ponudio za domaćina događaja, bila tesna da primi sve posetioce. Bilo ih je više od 150. Drecun je po običaju kasnio, ali je ispraćen dugim aplauzom.

Danas, tri godine nakon tribine, ceo lokalni odbor DSS-a sa stadom je preklepetao u Srpsku naprednu stranku i slike Vojislava Koštunice i Vladimira Putina na zidu, zakonomerno, zamenio slikama Angele Merkel i Ace Vučića, a moj kolega, koji je govorio na toj tribini uz blago podilaženje EU, čije uzroke tada nisam razumeo, danas sa pozicije vlasti promoviše Briselski sporazum.

To malo, u naivnosti beznačajno malograđansko političko čudo iz Subotice, danas me uverava da je Janjićeva izjava ne samo moguća, nego da u Srbiji u političkom smislu ima dobro nađubreno tlo i da je, sa aspekta srpskog politikantskog bića, ta vrsta perverzije u stvari logičan pazar. Iza tolike srpske galame i pomenute stranačke kakofonije, krije se nečija eufonija. Ali, tako to biva u Srbiji u kojoj su Janjićeve najave jedina izvesnost.

Izvor: Glas Rusije