Домаћи русофоби и љубав према џелатима

Од стране русофобних кругова, од почетка специјалне руске војне операције у Украјини, нашој јавности се интензивније него икада пре пласира лаж да „русофилство води Србију у изолацију и санкције“. Одмах да јасно кажем – није немогуће да у некој мери доспемо у још веће проблеме, али не због русофилства већ услед неспремности да се тотално одрекнемо себе. У околностима у којима се налазимо, посвећеност добрим односима са Русијом тест је наше спремности да бранимо сопствене интересе. Супротност томе је србофобија, а не примарно русофобија!

Они што са овдашње прозападне стране наводно брину због опасности које прете нашем народу тврде да ако се не уврстимо у редове америчких вазала послатих у поход против Русије – „у неповољном положају ће се наћи и Срби у Босни Херцеговини, односно Републици Српској, у Црној Гори и на Косову“. Другим речима – „Бошњачке странке у Сарајеву, коалиција Мила Ђукановића у Подгорици и албанске странке у Приштини ће искористити прилику да усвоје уставна и законска решења која ће ићи њима у прилог а на штету интереса српских заједница са свим негативним последицама, од исељавања до асимилације“.

У овом мору лажи плива и по која истина. Из реченог произлази признање да Вашингтон и његови клијенти имају екстремно непријатељске намере према Србима, те су спремни да нам чине нова зла која би се надовезала на већ изведена недела. Како би наши претходно набројани опоненти, који су сви заједно слабији од нас, могли и теоријски да угрозе оно што је наше – и то газећи све међународне и унутрашње норме – ако иза њих још одлучније не стану евроатлантски моћници? Имплицитно је признато да САД према нама поступају као што је то некада чинила нацистичка Немачка. Комадају наш простор и подржавају локалне српске душмане да нас черече. Ако смо по њиховом мишљењу покорни, онда нас сатиру, а ако нисмо, раде нам опет то.

Рађање новог света

Сада је време да пређемо на лажи. Из наведене формуле произлази да ако се поклонимо глобалним насилницима и окренемо против пријатељске Русије, они нас неће дирати. Неморалним поступањем бар ћемо купити свој опстанак. То је глупа лаж. Није ваљда да су Срби у БиХ, Црној Гори или на Косову икада били у повољном положају од када над нама лебди злодух америчког поретка? Јељцинова Русија није била у сукобу са САД 1995. када је извршена хрватско-америчка операција Олуја, те је збрисан наш народ са простора Српске Крајине. Отуда, јасно је да ми не патимо због добрих односа са Русијом пошто смо страдали и када је Москва имала такве односе са Вашингтоном, а не са Београдом. Она је 1999. почела да се буди из евроатлантског сна, али је и даље била у сенци Америке. А те године је, да подсетим србофобе и русофобе, извршена НАТО агресија на Србију, што је довело до окупације Косова и Метохије и егзодуса стотина хиљада Срба.

Укратко, најгоре што нам је Запад учинио догодило се баш док је Русија предвођена Борисом Нејаким клечала пред њим. Заузврат ништа добро није добила, као ни ми кад год клекнемо. Њени западни партнери су јој на разне начине – од подршке сепаратистичким процесима који би довели до поделе остатака руских земаља, до наметања економске политике која је гурала Русију у све већу беду – радили о глави. То је најбољи контрааргумент онима који кажу да су све наше несреће произашле из тога што је Србија „била глува када је падао Берлински зид“, те је подржала оне „који су желели да збаце с власти председника Бориса Јељцина“.

Требало је, уистину, да први одбацимо комунизам и његово наслеђе, јер смо заједно са Русима били његове највеће жртве. На наш рачун бољшевици су стварали вештачке нације, а наше земље су додељивали другим републикама. Да смо енергично скинули са себе комунистичко блато, створили бисмо чвршћи основ да се боримо за своје националне интересе. Али потпуно је ирационално и помислити да би Запад био на страни њиховог очувања, да смо којим случајем на време одбацили титоизам. Па исти тај Запад га је деценијама промовисао, а његови највернији овдашњи следбеници из редова Антисрбије и даље су поклоници Ј. Б. Тита. То не смета Вашингтону. Штавише, погодује му, јер изнутра разједа Србе. А он посвећено подржава све негативно када смо ми, као и Руси, у питању. Како смо на руском примеру видели крајем прошлог века, радикално одбацивање комунизма само по себи не доприноси одустајању западног вођства од таквог приступа. Мотивисани су пре свега геополитичким разлозима, односно тежњом ка неограниченој доминацији, а не демократским вредностима!

Схватајући то, првих година пошто је дошао на власт, Путин је по сваку цену избегавао заоштравање односа са САД. Убрзано је радио на консолидацији ослабљене Русије коју је преузео од западног пријатеља Јељцина. Наруку му је ишло то што је Америка била ангажована око Авганистана и Ирака. Да није било тако, Русија не би добила спасоносни предах. Искористивши га, она је много спремније дочекала 2005. када је мирнодопска америчка агресија поново добила замах (први украјински наранџасти удар). Москва се у наредним годинама са променљивим успесима борила за опстанак (губила је и враћала позиције у Украјини, Средњој Азији и на Кавказу), али није попустила. Током тог периода је, тачније 2007. у Минхену, Путин отворено рекао да Русија више неће да трпи амерички хегемонизам и да ће му се одлучно супротстављати. То је и учинила 2008. у Грузији и у вези са признањем Косова од стране САД и вазала те суперсиле. Тако је Москва окренула нову страницу у књизи светске историје. Оно што се сада дешава, само је наставак тада започетог процеса.

Срби су после тога добили ослонац за одбрану својих преосталих националних интереса. У Републици Српској, где је Додик одлучно стао на националне позиције, после тога је заустављена даља ерозија државности РС. До тада јој је отето око 70 дејтонских ингеренција, а од тада Бањалука више није била спремна да прихвати узурпацију оног што јој припада. Када се ради о Косову и Метохији, ту је с више успеха настављена НАТО агресија против Срба. Али она се дуго одвијала само тако што је продубљивана отмица делова наше покрајине које су западни окупатори са својим албанским башибозуком већ контролисали. Нажалост, онај део КиМ који нису преузели 2000, ни 2003, нити 2008, ми смо сами почели да им препуштамо после 2013, односно 2015. У контексту Брисела 2, укинута је српска тзв. „Цивилна заштита“ која је ефикасно бранила север Косова, па је и по њему почела да вршља све дужа рука Приштине.

Велики губитак на терену претрпели смо онда када смо „поверовали“ у добру вољу Брисела, тј. да је спреман да буде фер посредник у дијалогу Београда и Приштине. Ради почетка преговора о приступању Србије ЕУ и потом убрзавања тог процеса, дали смо несхватљиве уступке у вези са Косовом и Метохијом, а пре свега када се ради о северном делу те наше покрајине који смо пре тога реално контролисали. Заузврат, нити су наше ЕУ интеграције, после почетних трзаја, уистину добиле замах, нити је Запад обезбедио реализацију постигнутих договора у сегментима који су у интересу наше стране, као што је формирање Заједнице српских општина или спречавање албанских паравојних снага да долазе на простор северног Косова. Ту се показало колико мало вреде било какве гаранције ЕУ и НАТО-а. Запад без задршке гази српске интересе, а само се претвара да их уважава док не извуче оно до чега му је стало.

Национално самоубиство

Све у свему, на Косову смо наставили да трпимо поразе због сопственог дефетизма и ЕУ илузија, али тамо где смо били одлучни да се одупремо, као што је то случај у РС, постизали смо успехе. Српска и даље није урушена без обзира на све досадашње покушаје Запада да се то деси, иако нисмо још у стању да повратимо оно што нам је раније отето. Русија је почела да прави пукотине на атлантском бедему, и то је погодовало нашој борби за опстанак када смо били довољно храбри да је водимо, те је основ да у неком предстојећем тренутку пређемо у ослободилачку контраофанзиву (враћање отетог у БиХ и на северу КиМ, консолидација позиција у Црној Гори).

Да се све то не би десило, односно да не бисмо наставили ни да држимо преостале националне позиције, локални русофоби по задатку траже да се сами одрекнемо борбе за своје интересе – да се приклонимо евроатлантским центрима моћи који их упорно газе, односно да се одрекнемо Русије која нам помаже да их бранимо. То не би било – сваком нормалном и добронамерном човеку је јасно – само окретање од Москве; то би било дупло одрицање од себе. Прво, не бисмо више имали руску подршку. А без ње, довољно је само то рећи, лажна косовска држава би преко ноћи постала чланица ОУН. Зар би било нормално очекивати да Руси помажу онима који су постали њихови непријатељи?

С друге стране, не мисли ваљда ико озбиљан да би као награду за српско дистанцирање од Русије тако нешто спречила Америка која већ годинама покушава да своју косовску марионету уведе у кровну међународну организацију? Ко нам зло чини, добрим нас неће наградити. Друго, спремност да се одрекнемо Русије и клекнемо пред Западом подразумева наше дубинско одустајање од борбе за виталне интересе. Кога и чиме онда и да обештете Американци? За нас би њихови интереси постали важнији од наших. Пристали бисмо на кротко прихватање даље централизације БиХ науштрб права РС, одустајање и од садашње стерилне борбе за одбрану Косова и Метохије, те бисмо дали зелено светло да се беспоговорно настави Ђукановићева политика спровођења идентитетског геноцида над српским народом у Црној Гори.

Русија без нас може да настави да штити своје националне интересе. Ми без ње нисмо у стању да то и како-тако чинимо. То су чињенице које лукаво гурају под тепих они који заговарају капитулацију Србије и Срба док причају и пишу о потреби да уведемо санкције Русији. Тврде да нам нема спаса ако се не одмакнемо од Москве, а заправо тиме призивају нашу бржу пропаст. Да преокренем суштински смисао једне наше добро познате народне изреке. Она изворно гласи: „Ћерку кара, снаји приговара“. Она би у вези са позицијом Србије према Русији која се захтева звучала другачије: „Русију вређају, Србе у понор гурају“.

То наравно не значи да русофоби и, уједно, србофоби можда нису у праву када тврде да ћемо се после избора суочити са већим притисцима њихових пријатеља. Можда је и тако, али можда и није. Око 90 одсто становништва света живи у државама које су заузеле сличне позиције као Србија, односно нису увеле санкције Русији нити су са њом на други начин прекинуле односе. Понављам: 90 одсто! Већина држава Азије, Африке и Латинске Америке то није учинила, а међу њима су Кина и Индија, земље са најбројнијом популацијом. Уз то, Кина је данас и држава са највећим бруто домаћим производом на свету. Томе треба додати и претходних недеља гласно заклињање Запада у приврженост међународном праву (које је иначе деценијама ниподаштавао, од разбијања Југославије, преко агресије на Србију, до актуелног нелегалног присуства америчких снага у Сирији). То не може баш преко ноћи да се анулира.

У таквим околностима, ма колико да се налазили у НАТО дворишту, не делује реално западно увођење санкција Србији зато што наша земља неће да учествује у посредном рату против Русије. То не значи да неће бити разних видова испољавања непријатељства према нама, али је бесмислено кукање над наводно предстојећим покретањем форсиране мирнодопске агресије против нас. Та прича је у функцији застрашивања Срба како би лако и брзо „продали веру за вечеру“. Страни диригенти овдашњих НАТО лобиста добро знају да ако то не урадимо, простор за њихово успешно деловање није велики. Прошло је време када су на нас могли да шаљу бомбардере и ракете, а тешко је и економски изоловати Србију.

Зато је циљ да нас њихови овдашњи експоненти наведу да се сами предамо. Ако то не урадимо, нико ни у региону неће моћи да примени, па и усвоји „решења на штету интереса српских заједница са свим негативним последицама, од исељавања до асимилације“. То ће се десити само ако се препустимо господарима српских балканских душмана као што заговарају „наши“ русофоби (србофоби). Док год сами не ставимо главе на крваве пањеве евроатлантских џелата, оне ће остати на нашим раменима! Уосталом, ако хоће да нас раставе од њих – и то су, којим случајем, уистину, спремни да покушају да ураде отворено (а уверен сам да то није могуће) – шта нам друго остаје него да се бранимо, па ко са штитом, ко на њему?

Зар су наше главе толико јефтине да их мирно испоручујемо крвницима? Када су били најјачи а Москва је пред њима повијала главу, нису успели да нас униште. Штавише, у време највеће америчке моћи, упркос вољи Вашингтона, успели смо да створимо и очувамо Републику Српску, што је наша највећа победа у другој половини 20. века. Што значи, има смисла довијати се да би се опстало, али не и да би се брже и са мање мука за непријатеље пропало. А баш то нам предлажу сви они који заговарају прихватање од стране Београда антируске политике ЕУ и САД. Хоће да починимо самоубиство када већ њихови ментори не могу лако да нас сатру.

---

Извор: Печат/Нови Стандард