Аутор: Љубиша Маленица

Куда идеш, Европо?

Насловна / Глобализам Глобализам - Политички процеси / Куда идеш, Европо?

Категорија: Глобализам - Политички процеси / Објављено: 30/03/2022, 21:21

Захваљујући тренутном сукобу у Украјини, пред очима светске јавности су у веома кратком времену попадале све маске такозваних „западних вредности“. Само о русофобији која је, такорећи преко ноћи, избила на површину свакодневног живота широм Запада може се написати читав засебан текст. За сада је довољно уочити брзину којом се шовинизам према Русима почео испољавати у западним земљама. Чини се као да је русофобија увежбавана годинама, но ако читавог живота слушате како сте ви „изузетни“, то, по самој логици аргумента, повлачи закључак да су остали мање вредни од вас, само просечни, те да не треба да изненађује испољавање мржње према „просечнима“ који су се усудили довести у питање „изузетни“ поредак.

Пропагандна кампања демонизације Русије и Путина, која је још увек у току, покушава да увери светску и домаћу јавност у руску изолованост. Сасвим довољно је погледати мапу држава које су Руској Федерацији увеле санкције па да се наратив о изолованости распадне.[1] С друге стране, посматрајући које су земље увеле санкције Москви, јасно се уочава да је у питању колективни Запад и његови сателити. Рат у Украјини, нажалост, нема никакве везе са Украјином. Ово је посредни рат Сједињених Држава против Русије и представља само завршну фазу једног дугог процеса започетог још у тренутку нестанка Совјетског Савеза.

У току Хладног рата, Европа је из више разумљивих разлога била схватана као неминовно и најважније бојиште између НАТО савеза и Варшавског пакта. Над њом је константно висио мач могућег нуклеарног уништења. Након пада Берлинског зида и Европу је обузео Фукујамин злодух краја историје. Униполарни моменат Сједињених Држава је захватио и западноевропске земље које су веровале да су такође заслужне за нестанак комунистичког блока. Коначно, велики рат у којем није испаљен нити један хитац био је готов. Москва је поражена, а затим понижена и одбачена. Исте ове европске земље, које би по логици ствари морале бити најзабринутије за повећање несигурности на европском тлу, апатично су гледале како Вашингтон раставља безбедносну архитектуру постављену за време Хладног рата.

Споменута безбедносна архитектура је развијена и постављена с циљем стварања што више препрека на путу брзе ескалације ка нуклеарном сукобу између тадашње две нуклеарне суперсиле, Совјетског Савеза и САД-а. Европске земље имале су највише користи од ових споразума и требало би да су најзаинтересованије за њихово одржавање. Ово распакивање безбедносних договора је започело за време Бушове администрације када је тадашњи амерички председник 2002. године најавио излазак Вашингтона из Споразума о антибалистичким ракетама којим се ограничавао број одбрамбених система које је свака од две суперсиле могла да распореди на својој територији.[2] Сlедећи корак било је иступање Сједињених Држава из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета 2019.[3] да би се Вашингтон, такође за време Трамповог мандата, 2020. повукао из Споразума о отвореном небу[4] којим се земљама потписницама дозвољавало узајамно и отворено надгледање с циљем смањивања могућих војних тензија. Сваки од ових потеза додатно је заоштрио односе између Русије и Запада, те јасно ставио до знања да колективни Запад није био заинтересован за преговарање на равноправној основи.

*Заставе ЕУ – Фото: Stephanie Lecocq/EPA-EFE*

Американизација Европе

Док се све ово дешавало, Европа није ништа урадила. Стварни отпор ширењу НАТО савеза није пружила нити једна већа европска земља. Таквог отпора је сигурно било од стране појединаца, но на степену званичне политике све европске престонице од значаја су беспоговорно пратиле Вашингтон у даљем гурању позиција Алијансе на исток, према руским границама. Распад безбедносних механизама из периода Хладног рата је пропраћен с мало пажње.

Чак и сада када је рат захватио Украјину, а близу два милиона избеглица[5] из исте стигло у Европу, европске вође су једва смогле снаге да се одупру америчким притисцима по питању престанка увоза руског гаса и нафте.[6] Ова два енергента су од кључног значаја за Европску унију која 25 одсто нафте и 40 одсто гаса набавља од Москве.[7] Уводити санкције Руској Федерацији која би могла да узврати реципрочним мерама значило би катастрофу за европске земље. Претходне јесени, много раније неголи је започела руска војна операција у Украјини, представници немачке индустрије су упозоравали политичку елиту на негативне последице које ће високе цене енергената имати на њихове операције.[8] Само у Немачкој, природни гас задовољава 50 одсто енергетских потреба у хемијској и фармацеутској индустрији.[9] Свака од европских земаља је зависна од руских енергената. Неке државе су у потпуности зависне од руског гаса. С обзиром на количине у питању, и цене, све изјаве о некаквој замени руске нафте и гаса другим изворима у кратком временском року се не могу схватити озбиљно. Чак је и немачка министарка спољних послова Аналена Бербок, у изјави за немачки Билт, истакла да „ми трећину наше нафте увозимо из Русије. Ако би увоз зауставили одмах, сутрадан би читава Немачка стала.“[10]

Хтела то или не, Европа је енергетским спонама везана за Русију јер само Москва може осигурати неопходне количине енергије да се европска индустријска основа одржи, уз довољно приступачне цене. Наравно, такво стање је било све до почетка сукоба у Украјини, након чега су и нафта и гас достигли рекордне и историјске цене. Чак и суочена са овом неупитном стварношћу европска политичка елита се није устезала увести санкције Москви, нити наоружавати украјинске снаге и нацисте савременим противтенковским оружјем. Тек када је сам опстанак европске индустријске базе постао упитан због намера Вашингтона да у потпуности престане увозити руске енергенте, европске престонице су одлучиле да се успротиве.[11]

Када се сукоб у Украјини сагледа из перспективе дипломатских и политичких активности, Европска унија се ретко појављује. Нешто су приметнији шефови држава као што су Француска и Немачка, но и то је спорадично и махом импотентно деловање на које се обраћа површна пажња. Операција у Украјини је оголила чињенично стање. Довољно је погледати главне актере драме, Сједињене Државе и Русију. Чак се и Кина активније бави питањем Украјине као суверен политички актер неголи државе ЕУ које су замало у потпуности засењене деловањем Сједињених Држава.

Поред овог понижавајућег политичког положаја, који је далеко од недавних навода француских и немачких политичара о потреби самосталнијег деловања на светској сцени, озбиљнија је нова појава злих духова из не тако далеке прошлости. Степен русофобије који се могао уочити у оквиру свих западних земаља непосредно након почетка руске акције упућује на чињеницу да је мржња према руском народу покривена танким слојем вештачке цивилизованости. Руским спортистима се забрањује учешће на такмичењима, угоститељски објекти у власништву Руса се вандализују, руске дипломатске мисије бивају изложене ограниченим нападима, велика дела руских класика музике и књижевности бивају одбачена и уклоњена, руски производи се бацају, те се чак и руским мачкама забрањује учешће на изложбама. На сваки начин се покушава казнити и, у складу са популарном западном културом „отказивања“, одбацити све што је руско.

За Сједињене Државе, са њиховим страхом од Совјетског Савеза из педестих година прошлог века и Мекартијевим ловом на вештице, русофобија је до одређене мере разумљива. Још за време Трамповог мандата, Џејмс Клапер, бивши директор Националне обавештајне службе, у јавност је излазио са шовинистичким тврдњама да су Руси „скоро генетски вођени да се кооптирају, да продиру и стичу наклоност“.[12] Ако прихватимо као логично образложење да је америчка позиција настала на основу историјских околности, намеће се питање зашто се идентичне ситуације понављају и унутар већине европских држава које су у додиру са Русијом много дуже од Вашингтона? Зашто нације и елите датих држава својевољно учествују у демонизацији Русије ако су већ силом политичких прилика приморане на економске санкције Москви?

*Застава Русије на врху руске амбасаде у САД, Вашингтон, 15. април 2021. – Фото: Mandel Ngan/AFP via Getty Images*

Једно од могућих образложења јесте американизација Западне Европе, а са њом и трансплантација идеологије „изузетности“. Наравно, земље европског Запада никада неће бити „изузетне“ као Сједињене Државе но опонашање стила живота, те политичка, војна и економска сарадња пружају им осећај супериорности у односу према другима који не спадају у исти престижни клуб. Овај осећај супериорности служи као параван којим се сакрива нестанак и одумирање сопствене културне и националне посебности, те, у складу с тим, и стварне суверености у спољној и унутрашњој политици. Можда је зато и француски председник Емануел Макрон у једном наврату истакао да „Француска нема своју културу“.[13][14]

Тужно стање

Оно што садашњу потчињеност Европе погоршава јесте чињеница да тренутна америчка елита служи као предмет подсмеха како ван Сједињених Држава тако и унутар њих. Свима нам је већ позната фраза „Напред, Брендоне“ (Let’s go Brendon) и знамо каква се заправо врста поруке њеним коришћењем шаље. Нити државни секретар Блинкен нити потпредседница Камала Харис нису у нешто завиднијем положају. Један он најпознатијих америчких новинара садашњице, засигурно један од најгледанијих, Такер Карлсон редовно користи своју емисију на Фокс њузу како би документовао и критиковао, на хумористичан начин, сву неспособност америчког политичког слоја тренутно на власти.

Без обзира да ли је Џозеф Бајден само нечија марионета или пак делимично самосталан актер, његово понашање је у најмању руку понижење за Сједињене Америчке Државе. Човек је очигледно неспособан да обавља функцију на којој се налази. Западни медији су након руске интервенције у Украјини данима пунили информациони простор питањима да ли је Владимир Путин суманут, неспособан, да ли је љут или емотивно нестабилан. Свака могућа замислива формулација питања „да ли је Путин луд“ је испробана, но у случају Бајдена ништа слично се није могло пронаћи, чак ни у траговима. То говори довољно о западним медијима.

Бити подређен оваквој администрацији Америке осликава тужно стање Европске уније и генерално гледано европских земаља, посебно оних на Западу. Чињеница да Србија, те Босна и Херцеговина нису увеле санкције Русији нити забраниле летове само чини суморнијом политичку слику тренутне Европе. Шеф спољних послова Европске уније Жозеп Борел истиче да је Брисел досегао максимум могућих финансијских санкција против Русије,[15] све даље би почело озбиљно да штети самим Европљанима, који већ сада купују нафту и гас по историјски рекордним ценама. Тек сада када се назире могућа руска одмазда у најосјетљивијим секторима европске економије и индустрије, Европа одлучује да се заустави. Небитни су животи Руса и Украјинаца у Украјини, демократија, суверенитет, људска права, све је то небитно, само не дирај у животни стандард и економску рачуницу. Док је на западу континента добро, све остало је неважно. Пуни круг назад на русофобију и чињеницу да тренутне европске елите никада на Русију нису ни гледале као на део Европе, што је само по себи грешка, те да би исте дотичне елите биле спремне са задовољством радије санкционисати Москву у потпуности неголи је прихватити као равноправног саговорника, само да није те географске и економске повезаности.

Несумњиво је да у европским земљама постоје оне политичке снаге које много позитивније гледају на Русију. То је замало па карактеристика већине опозиционих партија како у Немачкој тако и Француској, но и другде. Мађарска, захваљујући Виктору Орбану, нити допушта пренос наоружања за кијевски режим преко своје територије нити учествује у даљем наоружавању Украјинаца. У већини словенских земаља, па чак и онима које су највише русофобне, као што је Пољска, постоје политичке снаге које, без симпатисања Руске Федерације, разумеју да Русија постоји као део Европе и да се то не може променити. Било каква безбедносна архитектура на тлу Европе, а посебно она на дужи рок, не може бити замишљена без конструктивног учешћа Москве.

Несумњиво постоји Европа која је првенствено Европа, па тек онда Запад, но као што смо сведоци већ више година, та национална и суверенистичка Европа је у константном сукобу, у ком губи, са глобалистичком и атлантистичком „Европом“ која има изузетно мало додирних тачака са оним што је у културном, традицијском и историјском смислу Европа. Иста ова атлантистичка Европа сада нескривено шаље савремено наоружање украјинским трупама док Москви уводи санкције, надајући се њеном поразу и слабљењу. Ако претпоставимо најгори могући сценарио, а то је потпуни руски пораз, пад Владимира Путина, те распад руске државе, последице тако трауматичног догађаја никако не би мимошиле Европу. С обзиром да Русија има 145 милиона становника, само евентуални избеглички талас би представљао терет са којим се ЕУ не би могла носити, да не говоримо о другим аспектима. Већ сада Варшава и Краков упозоравају на немогућност прихвата додатних избеглица, те захтевају помоћ од Европске уније и УН-а.[16]

*Ентони Блинкен се слика са украјинским избеглицама у Пољској – Фото: Снимак екрана/YouTube*

Проблем биолабораторија

Још 2017. и 2018. године руски председник Владимир Путин[17][18][19] упозоравао је на постојање програма за развој биолошког оружја у Украјини, те на програме скупљања ДНК материјала од Словена како у Русији тако и у Украјини. Страни медији, посебно они западни, све ово су одбацили[20] као још једну Путинову лудост. Они западни званичници који су се уопште и осврнули на ово питање једногласно су одбацили дате тврдње као руску пропаганду. Све је то била теорија завере[21], док није започела руска војна операција у Украјини. Међу првима који су приметили нешто необично била је Дилјана Гајтанџијева,[22] независна новинарка из Бугарске. Наиме, она је истакла да су са интернет странице америчке амбасаде у Украјини избрисане све информације о једанаест америчких биолабораторија[23] на територији ове земље.

Ово је прошло неопажено све до осмог марта када је, приликом давања исказа сенатској комисији, заменица секретара за политичка питања Викторија Нуланд отворено признала постојање биолошких лабораторија на територији Украјине, сасвим сигурно под надзором Сједињених Држава. Када је сенатор Марко Рубио упитао да ли Украјина поседује хемијско или биолошко оружје, Нуландова је одговорила да „Украјина има постројења за билошка истраживања за које смо тренутно забринути због могућности њиховог преузимања од стране руских трупа. Радимо са Украјинцима на начинима којима се може спречити пад материјала за истраживање у руке руских трупа“.[24] Непосредно након овога, америчка администрација приступила је контролисању штете, па су наводили разлоге за постојање лабораторија, као што су смањивање ризика од хемијско-биолошког наоружања из периода Совјетског Савеза,[25] те безазлено проучавање болести зарад опште користи.[26] Ако прихватимо ова образложења, намеће се пар сасвим јасних питања.

С обзиром да активности Вашингтона у Украјини по овом питању трају још од далеке 2005. године, логично је запитати се колико је заправо времена неопходно да би се уклонило или уништило хемијско и биолошко оружје бившег СССР-а? Зар седамнаест година није било довољно? С друге стране, ако се ова истраживачка постројења заиста баве безазленим истраживањима на корист човечанства, чему онда забринутост Викторије Нуланд због могућности их преузму Руси? Закључак је сасвим прост, иако постоји шанса да је погрешан. Лажу! И по питању намене лабораторија, и по питању материјала који се у њима налазе.

Најзабрињавајући део проблематике везане за биолошке лабораторије јесте могућност да су у њима вршена истраживања на могућем биолошком оружју које би циљало специфичне националне групе, у овом случају словенско становништво у Русији и Украјини. Као што смо истакли, Владимир Путин је још 2017. споменуо постојање програма који скупљају ДНК узорке од руског становништва. Америчко Министарство одбране није оповргло ове наводе већ их је индиректно потврдило. У саопштењу 59. Медицинског крила центра за напредну молекуларну детекцију, капетан Бо Дауни наводи да овај центар „спроводи истраживање с циљем идентификације различитих биомаркера повезаних са повредама… ово је захтевало две групе узорака – једну за тестирање болести, а другу за улогу контролне групе. Прва група узорака, набављена од стране америчке фирме, добијена је од појединаца руског порекла“.[27][28] У наставку објашњења се истиче да је за потребе истраживања и контролна група морала бити набављена од особа које потичу из Русије.

Из овога произилази да су за потребе свог истраживања америчке војне снаге заиста скупљале узорке генетског кода Руса. Игор Кирилов, шеф РХБ заштите руске армије, истиче да је у периоду од 2020. до 2021. године, под окриљем студија различитих патогена, из Украјине у Сједињене Државе пребачено неколико хиљада узорака серума пацијената, превасходно оних који су Словени. Коначно одредиште ових узорака је био Истраживачки институт Војске САД Валтер Рид, највећа установе те врсте у Сједињеним Државама.[29] Недуго након изјаве Викторије Нуланд, портпарол кинеског Министарства спољних послова је позвао Вашингтон да представи јавности детаље својих војно-биолошких активности, наглашавајући да Сједињене Државе располажу са 336 лабораторија у 30 држава, од којих се 26 налази у Украјини.[30][31][32] Истовремено, само дан након што је руска војска започела своју операцију, званична страница америчке Националне задужбине за демократију, злогласни NED, уклонила је сву документацију везану за своје активности на територији Украјине.[33] Не треба изгубити из вида чињеницу да је NED, према сопственим наводима, активан на простору Украјине од 1989.

Након само десетак дана руског напредовања долазимо у ситуацију где морамо прихватити, као чињеницу, да су Сједињене Државе на територији Европе финансирале лабораторијски рад са неким од најопаснијих патогена познатих човеку. Лабораторија у Одеси[34] је класификована као објекат са трећим степеном биозаштите, од четири могућа.[35] Трећи степен омогућује рад са антраксом и турбекулозом, између осталог. Такође је неопходно узети у обзир да постоји значајна могућност упознатости европских земаља са читавим програмом, чиме се потчињеност Европске уније америчким интересима само додатно истиче.

Могућност да су друге словенске земље свесно излазиле у сусрет Вашингтону по овом питању показује изузетно опасан степен неозбиљности, посебно када узмемо у обзир да је једна од главних карактеристика како вируса тако и бактерија мутација с циљем лакшег ширења. Није немогуће замислити да вирус вештачки створен да напада Русе након неколико мутација постане опасан и по Пољаке или Чехе с обзиром на заједнички словенски корен и сличност карактеристика генетског кода код свих словенских народа.

*Преглед до сада познатих Америчких биолабораторија у Украјини – Фото извор: Нулта тачка*

Економске последице

За крај ћемо се осврнути на економске последице тренутних дешавања, а оне се најбоље уочавају када се погледају цене нафте и природног гаса на светском тржишту. У тренутку писања ових редова, барел нафте се продаје за 110 долара, док хиљаду кубних метара природног гаса кошта око 2.000 долара. У питању су астрономске цифре, цифре које већ имају видљиво негативан утицај на европску индустрију. Десетог марта је једина државна челичана у Немачкој – Лех Шталверке (Lech-Stahlwerke) била принуђена да обустави рад свог погона у Баварској због високих цена енергије.[36] Ова фабрика је производила милион тона челика годишње, те је трошила енергије колико и град од 300.000 становника.

Према истраживању Федерације немачких индустрија, високе цене енергије доводе у питање опстанак једне четвртине свих немачких малих и средњих предузећа.[37][38] Према расположивим подацима, 23 одсто ових предузећа види цене енергената као претњу сопственом опстанку, док 21 одсто разматра могућност пребацивања погона у иностранство. Треба имати на уму да су ово подаци непосредно прије почетка сукоба у Украјини, из чега логично произилази закључак да је тренутно стање умногоме погоршано. Ово је од посебног значаја с обзиром да више од половине послова у Немачкој стварају мала и средња предузећа.[39] Та иста предузећа стварају 37 одсто од укупног промета на годишњем плану, те чине замало 99 одсто од свих постојећих немачких предузећа.[40]

Немачка је, на несрећу Европе, путем ЕУ претворена у економски мотор читавог континента и свака нестабилност унутар саме Немачке се једино негативно може одразити на остатак земаља, како унутар Европе тако и ван ње. Истовремено, Европска унија уводи нови пакет санкција Русији, који подразумева забрану извоза луксузних добара у Руску Федерацију, те увоза гвожђа и челика из исте.[41][42] Русија спада у пет највећих извозника гвожђа и челика на глобалном плану. Санкционисање Москве у овом погледу може само довести до даљег пораста цена метала. Руске власти су већ најавиле додатне дажбине од 15 одсто на извоз 340 производа од челика и других метала, које ће бити на снази од 1. августа до 31. децембра ове године. С обзиром да говоримо о извозу, ово ће такође утицати на повећање цена, те се овим потезом очекује добит од 160 милијарди рубаља.[43] Према подацима из 2019. године, увоз полузавршених челичних производа из Русије и Украјине чини чак 71 одсто увоза из ове категорије. И у другим категоријама челичних производа Руска Федерација, заједно са Украјином, појављује се као један од већих трговинских партнера Европске уније.[44]

Русија је истовремено водећи извозник житарица, посебно пшенице. Украјина и Руска Федерација осигуравају чак једну четвртину светске производње пшенице[45], која је кључна за исхрану становништва читавог низа држава, укључујући и Европу. С обзиром на тренутна дешавања изузетно су ниске шансе да ће ове године украјински фармери засејати своја поља. Без сетве неће бити ни жетве. За очекивати је пораст цена хране на глобалном плану.[46] Истовремено, Русија је примарни извозник неона, никла, бакра и драгоцених метала[47], при чему се посебно истичу неон и паладијум због њихове кључне улоге у производњи микрочипова.[48][49]

Не постоји ни теоретска могућност да земље Запада остану непогођене сопственим санкцијама. Након само три недеље сукоба Вашингтон је био приморан да шаље дипломатску мисију код Николаса Мадура с циљем да Венецуела надокнади нафту коју је Москва допремала Сједињеним Државама.[50] Не тако давно, Мадуро је био диктатор и трговац наркотицима.

У међувремену, док Запад грозничаво тражи нове начине да санкционише Русију због „нарушавања међународног права“, на другом крају евроазијског суперконтинента се одвијају економски и политички процеси вредни пажње. Почетком марта, Руска Федерација и Пакистан потписали су велики трговински споразум којим је Исламабад договорио увоз два милиона тона пшенице и природног гаса из Русије.[51] Непосредно након тога, Индија и Русија су одлучиле финализовати систем за узајамну трговину која би се одвијала у националним валутама ове две земље, заобилазећи тако долар. Према расположивим подацима, јестиво уље и вештачко ђубриво су од кључног интереса за Њу Делхи тренутно, но једном успостављен систем се може лако користити и за трговину другим добрима.[52] Истовремено, Кина и Евроазијска економска унија договарају стварање заједничког и независног међународног монетарног и финансијског система који ће се заснивати на „новој међународној валути“.[53] Ова нова валута би требало да узме јуан као референтну основу, те би њена вредност била рачуната на темељу индекса националних валута земаља учесница и цена роба.[54]

Поред свега овога постоје знакови преговора између Саудијске Арабије и Кине да Ријад уместо долара прихвати кинески јуан као средство плаћања за нафту купљену од стране Пекинга,[55] посебно сада када је дедоларизација постала саставни део развијања сопственог суверенитета. Кина, иначе, купује 25 одсто од укупног саудијског извоза нафте.

Упркос упозорењима великих западних банака са Волстрита, западне санкције су подразумевале избацивање руских банака из глобалног система плаћања SWIFT, но и то се показује као још један од будућих проблема по западне престонице. Чланак на Блумбергу истиче „да би избацивање Русије из критичног глобалног система – који дневно обрађује 42 милиона порука и служи као жила куцавица за неке од највећих свјетских глобалних институција – могло изазвати повратни удар, подижући инфлацију, гурајући Русију ближе Кини и штитећи финансијске трансакције од надзора Запада. Такође може довести до развоја алтернативе SWIFT систему која би евентуално штетила суперматији америчког долара“.[56]

Ово упозорење се већ показало као исправно с обзиром да је Москва спојила сопствени систем за међународну финансијску размену не само са Кином већ и са Индијом, те свим државама које сачињавају ЕАЕУ. Руски систем за трансфер финансијских порука већ спаја више од 400 банака.[57] Ако узмемо у обзир раније истакнути значај Руске Федерације као извозника више кључних сировина, логично је очекивати даљи пораст броја институција укључених у ову мрежу. С обзиром да Индија и Кина заједно имају близу три милијарде становника, њихово учешће у овом систему је од кључног значаја.

*Председник Русије* Владимир Путин, председник Кине Си Ђинпинг и председник Ирана Хасан Рохани током самита Шангајске организације за сарадњу, Бишкек, 14. јун 2019. – Фото: Vyacheslav Oseledko/AFP/Getty Images

У самој Русији се већ расправља о национализацији[58] имовине страних фирми које су напустиле земљу у знак протеста због сукоба у Украјини, док директор Центра за економско истраживање Васили Колташов заговара de facto конфискацију страних технологија путем закона о пријатељским и непријатељским државама којим би Русија престала признавати право Сједињених Држава на патенте. Колташов сматра да „ако се одређена земља пронађе на списку непријатељских држава, онда можемо почети са копирањем њених технологија из области фармације, индустрије, производње, електронике, медицине. Може бити било шта – од ситних детаља до хемијских једињења“.[59] На опасности западних санкција у технолошкој сфери упозоравају и западни извори.[60]

Крајем прошле године, Иран и Русија су приводили крају договоре о потписивању великог споразума о свеобухватној сарадњи на период од двадесет година, који ће највјероватније бити сличан договору постигнутом између Техерана и Пекинга.[61] Истовремено, на сам дан почетка руске операције у Украјини, пакистански премијер Имран Кан је боравио у Москви. Приликом ове посете постигнут је договор о изградњи великог гасовода „Сјевер-Југ“ којим би течни гас био пребациван из јужне пакистанске луке Карачи у северни део земље.[62] Вредност овог пројекта, који ће извести руске фирме, процењује се на две милијарде долара. Поред сарадње са земљама Азије, Москва, по свему судећи, проширује сарадњу и са земљама Јужне Америке. Приликом сусрета Путина и Болсонара у фебруару, бразилски председник је истакао висок степен заинтересованости за сарадњу у областима компактних нуклеарних реактора, посебно њихове улоге у развоју бразилских нуклеарних подморница, те „побољшавање сарадње у областима поморске експлоатације лежишта нафте, хидрогена и нуклеарне енергије… Такође је споменуто јачање војне сарадње и билатералне размјене“.[63]

ЕУ – највећи губитник

Као што се може уочити, у питању је читав низ конструктивних потеза који би требало да ојачају махом противнике и конкуренте Сједињених Држава. За то време, Европска унија се спрема увести санкције Пољској и Мађарској због њиховог одбијања да се повинују бриселским диктатима по питању ЛГБТ пропаганде и других декадентних западних „вредности“. Наиме, десетог марта је Европски парламент, великом већином, донео одлуку којом позива Европску комисију да започне поступак укидања приступа фондовима оним земљама које „не поштују владавину права“ при чему се посебан нагласак ставља на Варшаву и Будимпешту.[64][65]

Ово само може продубити већ постојећу унутрашњу агонију Уније, посебно када се узме у обзир трајање ове кризе, те постојање неколико других истовремених криза које нагризају унутрашњу кохезију и функционисање. У случају да ЕК заиста спроведе одлуку у дело, постављање питања изласка Пољске, а евентуално и Мађарске, из Европске уније би неминовно поново постало актуелно. У складу са европском солидарношћу, коју смо могли гледати на делу током пандемије, Брисел такође истиче да је захвалан земљама Западног Балкана које су подржале ЕУ санкције против Русије, али напомиње да нема планова за компезанционе фондове којима би била ублажена штета коју ће дотичне земље претрпети због усклађивања са мерама Европске уније.[66] Толико о солидарности.

По свему судећи, Европска унија улази у период економских и политичких потреса ношена на таласу лажног осећаја моралне супериорности наспрам Русије и руског народа. Довољан је поглед на мапу евроазијског суперконтинента, па да се уочи несумњива припадност саме Европе датом простору. Читав низ догађаја који су нас довели до сукоба у Украјини био је својеврстан тест стварне независности Европске уније и сада можемо рећи да су европске престонице на том тесту пале. Више од петнаест година, од чувеног говора Владимира Путина у Минхену, потрошено је узалуд. Нити Француска нити Немачка нису извршиле неопходан притисак, а биле су сасвим способне за то, на Кијев да испуни споразуме из Минска, читаво време наоружавајући украјинску војску и вршећи обуку јединица за које сада можемо отворено рећи да су ништа друго до савремене верзије нацистичких трупа од пре осамдесет година. Након што су им преци били класификовани као „подљуди“ од стране „аријевских господара“ Трећег Рајха, тужно је гледати како један словенски народ прихвата ову огавну идеологију с намером њене употребе против другог словенског народа.

Не треба сматрати да сви Украјинци прихватају нацизам. Ипак, непходно је прихватити да онај део који је прихватио Хитлерове идеје је то учинио уз прећутни благослов како Сједињених Држава тако и Европске уније. Суморно је посматрати како једна Европа, простор са изузетно дугим традицијама државништва, уметности, културе, са богатством сопствене историје и историјског искуства, још дубље улази у зависност од Вашингтона.

Не треба гајити илузије, у рату између Русије и Украјине Европска унија је највећи губитник. Русија ће бити погођена санкцијама, но она се увек може окренути ка Азији. Иран је већ деценијама под америчким санкцијама, па и даље функционише као држава. За претпоставити је да ће и Русија преживети санкције и наставити постојање. Но шта ће Европа, пред којом је био јасан избор? Или наставак зависности од атлантског поретка или, пак, изградња сопствених капацитета с циљем образовања једног од чворишта новог мултиполарног поретка и развој евроазијске повезаности. По свему судећи, Европа је одабрала свој пут, а он би евентуално могао водити и ка нестанку Европе какву познајемо. Довољно је погледати укупан европски наталитет и утицај неолибералне политике отворених граница, па да се могућа будућност јасно искристализује.

Европа је направила свој избор. Исто морају учинити и Срби, водећи се поукама грешака како из своје тако и туђе историје.